Izvor: juGmedia, 31.Jan.2018, 08:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ЛЕСКОВАЧКИ ПАСТИРИ
Ништа не пуца јаче и прецизније од памети
Научници кажу да је једно од најсличнијих живих бића човеку – шимпанза. Када их погледамо, физичка сличност је јако мала, постоји у неком облику, не у толиком да би могли рећи како нас у еволутивном смислу дели само мало… Ипак, >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << шимпанзе помажу једна другој у великом броју ситуација, имају феноменалан секс из чистог задовољства, веома су иновативне, користе многe врсте оруђа, у различитим окружењима проналазе изуме да би опстале, смеју се, знају и да заголицају, могу хладнокрвно да убију другу шимпанзу, али и да тугују. Где смо ту ми!?
Када је Абрахам Линколн, попуњавао образац о себи, пре него што је постао шеснаести председник Сједињених Америчких Држава, и стигао на питање о образовању, дубоко се замислио. Одговор који је дао, иако је требао бити само формалност, умногоме је показао зашто то што нас дели од шимпанзи, није оно „само“. Абрахам Линколн није завршио престижне школе, није завршио скоро никакве, није се могао тиме похвалити, али и поред тога, могао је прећи преко питања ароганцијом достојном функције коју је требао преузети. Није! Написао је једну реч. Образовање – мањкаво. Многе историјске чињенице показују, да је једна од најистакнутијих личности у историји Америке, читала када год је имала прилику, учила и усваршавала се, али да, када је стигла на врх пирамиде, била свесна да то што није прошла кроз цео систем формалног образовања, а завршила на врху, није правило, већ изузетак, можда и срећа. Био је свестан, да системско образовање мора да буде импреатив. Да када било ко попуњава пријаву за било који посао у земљи, не буде у његовој позицији, да са поносом може да напише којег је образовања.
И поред тога што је Линколн имао веома буран живот, постоји велики број биографија о њему, филмова (што документарних, телевизијских и биоскопских), па и поред историје земље коју је представљао, могу са поносом да кажем да све то није ни до колена друму просветитељства и образовања у Срба. Тај друм, додуше, није поплочан златним каменом, зато и нисам споменуо наше необразоване владаре, који нису схватали значај писмености. Можда и јесу, али на своју штету.
О целом дугачком путу могао бих на напишем тонове књига, али све то је већ записано и сам не бих имао да додам ништа ново. Два писма, велико богатство речника. Савршенство равно стварању живота. Историја је, међутим, нит, нит која не сме да се прекине. Наше се савршенство данас истањило до задњих мера. Бојим се да ће пући.
Од те историје, на жалост, не може да се живи. Не каже се за залуд „српски језик и култура изражавања“. Кренем ли од обичног породичног разговора, до комуникације деце у школама, преко оних који би требало да их уче да буду писменија… ма не морам даље. Све је јасно.
Зумирам ли још мало, до нашег Лесковца, ситуација је још гора. Не због нашег говора, не због лоше опште информисаности, не због мојих колумни. Лесковац је, за разлику од других општина у још неповољнијој ситуацији што се тиче образовања због своје разуђености. Градске основне школе су само врх леденог брега, док је онај део који не види јавност, да не кажем у забитима, али сигурно ван стандардних радара.
Ако би гледали неку средину, финални производ основног образовања у општини, могао бих са сигурношћу да кажем како овдашња деца у трку живота крећу у „инвалидским колицаима“, интелектуално осакаћена.
Није то само до риалити програма, игрица, друштвених мрежа, има и тога, али, терет образовања скоро да не носе они који би требало – радници у просвети и родитељи. Размажена деца, потпомогнута слободама, потпомогнута, често, неизмерној и слепој мајчинском љубављу, распаљују јаловост учинка ионако демотивисаних учитеља, наставника и професора(наравно не свих). Плате у просвети нису високе, а не може се рећи и да је обичан Лесковчанин боље обучен од радника у образовању, међутим, не може финансијски моменат да буде окидач за све.
Док сам сређивао спрат на коме сада живим, задесило се да заједно будем са два мајстора. Тесар, који је намештао футер и праг, а поред њега је молер сређивао ивице. Мучили су се обојица, било би много лакше да су самостално одрађивали посао, па би могли један другог да криве. Овако, сва тројица се благо осмехнусмо, и сложисмо у шали да је за све крив зидар.
Исто тако, родитељи одлазе у школе и причају са просветарима. Свако је из свог угла одрадио посао како треба, заштитио се. Особе и институције, које немају могућност присуства тим разговорима, не могу да се бране. Нису ни невине у потпуности, али ако нам деца и на најновијим ПИСА тестовима које буду полагала, после оних пробних прошле године, лоше прођу – зар је важно ко је крив?
Пре неколико дана прошла је школска слава Свети Сава. Нисам текст написао тог дана јер он треба, као што јесте, да протекне у радости у весељу. Ја свим онима коју су славили желим од срца да честитам славу.
Све те манифестације, и прославе, којима су били преплављени медији, немају за циљ да покажу материјалну снагу оних који славе, већ да скрену пажњу на човека који је одбацио раскошан живот и посветио се нечему, што је после мајчинства, један од најсветијих чинилаца у стварању једног народа – просветитељству.
Ако нешто може да извуче ову земљу са Балканске ватрометине, то сигурно није ни С-300 ни мигови, то сигурно није партнерство са Русијом или Америком, то сигурно није улазак у Европску Унију, ако нешто може да извуче ову земљу – то су обрзована деца, то су образовани људи.
У Лековцу постоји одређен број људи који могу да буду просветитељи, има људи који разумеју време у коме живимо, има људи довољно писмених, има довољно вичних. Не знам да ли им фали храбрости да буду Вук, неки Меша ће се сигурно наћи.
. Живи били.
