Izvor: juGmedia, 05.Okt.2017, 00:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ГОСПОДО, НИСМО СЕ РАЗУМЕЛИ!
Скинуо мајицу, сликао се, променио слику која иде уз текст и одао се писању. Не иде да се једна те иста мајица, на овим врућинама, носи свакодневно скоро месец дана. Што не иде не иде. Чупко, моје „шарено кутре“, је ту поред мене, сада у дневној соби, а недостаје само „школа поред >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << реке“.
Све је на своме месту, бар на први поглед, и онако како треба за моју причу о слици. Па, да почнем.
Елем, док је изнад мојих текстова била слика на којој сам само ја, никада, али дословце никада, ми није пришла, у лесковачкој чршији, непозната особа да ми „држи банку“, илити предавање; да ме саветује или пропитује о томе зашто, како и о чему то ја пишем на страницама Југмедие. Никада!
Међутим, све се је нагло променило, од како је изнад мојих текстова слика на којој смо Чупко, моје „шарено кутре“ и ја, код „школе поред реке“.
Сваког дана али буквално свакодневно, бивам заустављен у чаршији, од мени непознатих особа, да би ми одржали лекцију о томе шта да пишем и о коме да пишем; да морам много оштрије и критичкије да пишем о СНС, о лесковачком градоначелнику и његовим поступцима, о коме они свашта знају, па чак То и То, и да лесковачка јавност мора о томе бити упозната и обавештена. Сретну ме, погледају Чупка па опет мене и директно: Ти пишеш за Југмедиу? Да, кажем. Е, па да ти кажем, унесе ми се непознати лик у лице, и онда крене оно чувено: бла, бла, бла…Имам осећај, док не угледају Чупка, нити знају ко сам, нити знају шта сам. Али, када виде Чупка и мене заједно онда им се „отворе видици“ и крену ђутуре да причају своју причу. (Чупко је постао много познатији од мене у лесковачкој чаршији).
Сви ти свакодневни сусрети су ми врло мучни и најблаже речено, смучили су ми се. Не могу, свакој особи да причам исту причу: Господо, нисмо се разумели!? Ја не пишем по поруџбини, не пишем колумне јер нисам колумниста, нисам хроничар овог и оваквог лесковачког каразамана(био би То безобразлук са моје стране, поред живог Саве Димитријевића); нисам морална громада па да у текстовима моралишем, а још мање сам двадесетчетворно каратни демократа који је посисао сва демократска весла и постулате од античких времена до данашњих дана, па само дели демократске пацке и поуке, лево и десно.
Ма, јок море! Ја, само, чак и за мене непознатог разлога и порива, пишем „неке“ текстове, ваљда из чистог литерарног егзибиционизма, и износим ставове и мишљења за које не очекујем, ни у сновима својим, а камо ли тек на јави, да постану прихватљиви и меродавни, нити пак обавезујуће „звезде водиље“ публикума, који их чита.
Ма, таман посла!
Пишем оно што мислим и осећам, без икаквих зазора или цензуре, све време водећи рачуна да никог лично не увредим, а врло често, само на штету редакције Југмедие и моје другарице Милице.Тек толико да се зна.
Поучно рече и написа, на Југмедии „дете из наш сокак“, Мицков син Драган; да га не цитирам него само препричам: Када видите на врху неког текста, на порталу Југмедие, моју слику са Чупком(ето, зашто је важна слика), а на крају текста моје име и презиме(и др са тачком или без ње) немојте, ко бога вас молим, даље да читате. Нема потребе за узрујавањем, нелагодом, бесом, нервирањем и свим оним што би доживели читајући мој текст.
Прерипите га. Из места. Тако ће вама бити лакше, а и мени са вама.
Сигурно се питате због чега све ово пишем? Зашто падам у замку, толико видљиву, Фројдових омашки и Јунговог колективно несвесног? Зашто се „вадим“ за своје писање када знам за старо правило: Неје мајка карала сина Јована што се коцка, него што се вади!! Све ја То знам, нисам у цвету младости, али ипак пишем о томе.
Па, да вам кажем.
Пре неки дан, у уторак, срела ме је, испред робне куће у центру Лесковца, госпођа у зрелим годинама и видевши нас заједно Чупка и мене, пришла нам и без увода прешла у уличне интимности: оговарање и алапачарење. Она је професорица у најелитнијој лесковачкој школи, и само хоће да ме упозна шта се све скандалозно догађа у лесковачкој просвети и школи у којој ради; наравно,последњих година,од када је СНС на власти у Лесковцу; док је за време владавине демократа, лесковачка просвета и школа где ради, били за углед. Удави ме, својом причом. Када сам, некако дошао до речи ја јој кажем: „Госпођо, погрешно смо се разумели! Ја, мислим да је најгора владавина Лесковцем, у свим животним сферама, била за време ДС, а да је Коцић градоначелник Слободан звани Бојта, најгори, без конкуренције, градоначелник у историји Лесковца као града.“
Она, професорица, ме зачуђено гледа, и тад јој кажем:
„За мене је, господин Цветановић најспособнији и најбољи градоначелник од када је Лесковац постао град.“
„Ви То, господине Нешићу најозбиљније мислите?“, пита ме дотична персона. „Најозбиљније“, кажем ја; овога ми крста и насред улице се трипут прекрстим. Наравно, како ђаво никада не спава, ја учиним велику грешку, и уместо „да си идем својим путем“ ја је упитам: „Па, када Све То тако лепо знате, што Ви све То не напишете. Ваљда сте писмени, драга госпођо?“
Док она мени, ни пет, ни шест: „Срам да те буде, џукело стара!“ Лепо. Окрете се, и оде.
Не би драги публикум у овом мом гесту требао да види испуњење оног хеленског начела о демократији, и понашању на њеним агорама, већ пре његову декаденцију; коментатори о мени могу све, од Хитлера, Гебелса преко Сороша до НАТО полтрона и послушника , све и свашта,шта год им падне напамет. И не само о мени него и о супрузи, породици, а тек о брату, То ни пас са маслом не би прогутао. (Нико ме није силом терао, нити био по ушима, да пишем). Међутим, без обзира на те моје ставове, коментарисање мојих текстова све више се сада попуњавају первертираним садржајем, чију безобалну малициозност сасвим коректно подносим, што није крунски доказ да се демократски понашам.
Није код мене оно мафијашко – ништа лично! Све је код мене лично. Све.
И то ваше ратничко узбуђење када пишете коментаре, и тај ваш атавистички порив кога обавезно прати чачкање замишљеног противника, тј. мене. Све ми је то људски и веома занимљиво и забавно, поготову што себи не придајем никакав значај, нити мислим да имам било какав утицај на јавно мњење Лесковца.
То што ја најискреније мислим да је владавина ДС, са Бојтом на челу, била најнеспособнија лесковачка власт, а он најгори градоначелник у историји Лесковца, не дисквалификује ме да, исто тако најискреније и са пуним правом, мислим да је господин Горан Цветановић најбољи и најспособнији градоначелник кога Лесковац има, од када је постао град.
Тај свој став износим као чињеницу, а не као захвалницу за учињену услугу. Ма, боже се сачувај. Никада нисам био у кабинет господина Цветановића, никада му нисам сам тражио било какву услугу, нити ми градоначелник Цветановић за било шта треба, нити ја њему требам.
Међутим, има једно, „али“; мени је Цветановић др Горан итетако потребан, прво: као вишедеценијски пријатељ, и друго: зато што је лекар, а ја сада 22. овог месеца пуним 70 година, и мислим, односно са сигурношћи знам, да ће ми за једно 20 до 25 година када почну „пипке да ме ваћав“ и да се полако али сигурно почнем да „примицам накуде Шпитаљ“, др Горан бити изузетно потребан.
Када сагледате ово написано, само мало са замислите, и немојте да тумачите стварност и мој живот онако како вама одговара и да верујете како можете агресивним препорукама воду да претварате у вино и да цео Лесковац нахраните са седам библиских риба.
Леп дан, и свако добро.
др Вјачеслав Нешић
