Izvor: juGmedia, 30.Sep.2017, 20:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ПОЛТРОНСТВО И ПОДАНИШТВО
Текст под називом „Наша посла“ написао сам пре више од месец дана, али сам га због његове опширности поделио на три дела: „Светоилијска улица и НВО Круг“ је био први део, „Улица ће рећи све“, други део и трећи део је требало да буде „Полтронство и подаништво.“
Идеју >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << на напишем све ове текстове добио сам читајући ваше коментаре који су, узгред буди речено, у огромном броју, изузетно духовити и инспиративни и представљају најбољи део једне целине: мој текст – ваши коментари. ( Vjaceslavka ce uzme pare, смејем се још) Само у тој симбиози аутора и читалаца-коментатора, може се дођи до резултата који су пожељни самом аутору текстова, а прихватљиви читалачкој публици и редакцији Југмедије.
Да пишем о полтронству и поданишту понукaо ме је коментар, под ником „Vaci“: „gledam slike i pitam se kolko li će ovih „velikih“ drugara i drugarica da ostanu kad dođe vreme da litnu kraci.“ Коментар је био на текст: „Biramo najuređenije dvorište 2017“, када је прву награду добио наш градоначелник. Наравно, да ће лесковачки градоначелник сачувати све слике да би се присетио и видео ко му је све од другара са слика претекао, и неће, нажалост, препознати ни једног.
И написао сам текст, али сам га поцепао јер је изгубио на значај, због протока времена, а и због тога што су значајне српске новине „Политика“ и „Данас“ у току прошле недеље објавиле изузетне текстове, из пера еминентних српских психолога о полтронству и поданишту. Погодило се тако. Божја воља. Да ја, провинцијски инжињер, после њих, мудрујем на те теме није ни пожељно, ни паметно.Било би безобразно са моје стране. Зато сам тај део текста и поцепао. Скоро исто, ми се догодило и са текстом „Улица ће рећи све“ где сам цитирао Исаију Берлина и његове знаменита „Четири огледа о слободи“. Написани текст, али достављен редакцији после двадесетак дана, имао је дословце исти цитат као и текст, прошлог петка, Златка Паковића, знаменитог колумнисте листа „Данас“: „…osnovno slovo starog, zaboravljenog liberalizma – kad ne funkcionišu državni organi i kad ne štite slobodu i prava građana, nego upravo krše ta prava, onda građani imaju legitimno pravo da stvar zakona uzmu u svoje ruke.“ Тај део мог текста који се подудара са текстом г. Паковића обрисао сам, да не бих добио критике да се користим copi- paste методом.
Код нас, у Лесковцу граду сваковрсне власти, полтронство, па и подаништво и бешчашће трајни су симптоми свих удворица и ласкаваца. Колико год да се смењују власти, да се мењају вође, да се мења систем и идеологија, да се свет окрене наопачке и да се све промени, једино ће увек остати механизам власти који се заснива на полтронству и удвориштву; са врло погубним последицама по судбину Лесковца. Да ли је у питању демократија или диктатура, то заиста нема никакве везе, све је исто удворицама и полтронима. Такав нам је табијатлук.
Зашто смо постали такви, само бог зна. Али је тако.
Тако је, зато што лесковачки властодршци одмах по доласку на власт бивају окружени бесрамним полтронима, ласкавцима и удворицама, којих фала богу у Лесковцу има на претек; они почињу да верују у сопствену државничку величину и недодирљивост, и под утицајем ухолажи полтрон-окружења помисле да су бесмртни.
Тако то бива, кад се превише снива, наравно, лажно!
Почињу да живе, лесковачки властодршци, симулакрум од живота, виртуелну стварност, не схватајући да су изложени погубном утицају ласкаваца, оберполтрона, којима је првенствено стало само до добре синекуре, која са собом носи могућност лагодног живота уз скуте власти. Не знајући, несрећници, да ће једног дана, кад сва власт прође, када литну краци, а једном и то мора, сви Они доживети судбину достојну крпа и отирача за ноге, заборављени и одбачени од свих. Док ће удворице прве напустити брод који тоне, и никог, ама баш никог, оних са слика, неће бити поред њих! Када литну краци!
Зато, са најбољим намерама, желим да подсетим, само да подсетим, а у исто време и опоменем, нешег градоначелника др Горана Цветановића на речи великана писане речи Мешу Селимовића:„Улизице – то су за мене најгори људи на свету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сеју страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож , као пси верни свакој држави, КАО КУРВЕ НЕВЕРНИ СВАКОМ ПОЈЕДИНЦУ, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свету, јер ће уништити све што је истинска људска вредност.“
Горане, ово пише велики Меша, а не Вечко из Саат малу.
Није Понтије Пилат одлучио да се Исус разапне. Ма, не. Народ Јерусалимски је. Према описима из Јеванђеља, Исус је са следбеницима дошао у Јерусалем да прослави пасху. Био је дочекан огромним бројем људи, који су викали на сав глас: „Осана, нека је благословен који долази у име господње, и то – цар Израиљев!“ И управо Они који су најгласније викали: „Осана“, први су, касније повикати: „Распни Га, распни!“ – у име новог господара.
Па, ако се је све ово догодило Исусу Христосу, зар не схватају наши мали лесковачки деспоти да постају жртвени јарци тих подгузних мува због њихових, лажних, свакодневних апотеоза којима хране њихов его. Да ли свој мазохистички барбарус властодршци хране речима слинавка, а њихову понизност и ласкање награђују синекурама због њихове скрушености и удвориштва? Враг, би га знао?! То ни самом Господу Богу, не верујем да је сасвим јасно! Велика моћ је и велика слабост, господо из власти.
Мислим, да не постоји гора људска особина од полтронства; не постоји веће људско зло и безчашће од полтронства. Полтрони су Розмерине бебе. Не може свако бити успешан полтрон. Треба имати велику дозу талента па бити знаменити полтрон. А, и није То за сваког. Некоме баш приличи. Блато се лепи за све. Саставни је део његове личности, од детињства до старости. Постаје његов генетски код. Никада није касно да човек постане резил;то су људи-полтрони који се „због сопственог дупета увлаче у Висока дупета“(С.Б.), и због бављења ректалном спелеологијом смрде и телом и душом. На километре. За њих је канализациона мрежа – „Невена“!
Стара лесковачка изрека: „Тој су гњиде са ћенеф(в)ске талпе“, најбоље и највередостојније одсликава сву беду полтронства, и казује о томе да Они(полтрони и улизице) једино у фекалијама могу нормално да живе.
Одатле израз – Смрадови!
И ту влада парадокс: што мање образовања и школе то бољи и вештији ректални спелеолози. За шаку евра у Лесковцу ће полтрони у хору да се деру најаче што могу да се сунце врти око земље; то је тај „Горанов олош“ који упропашћава Лесковац, који дежура на твитеру, фејсбуку и електронским порталима, и искаче као караконџула на сваки натпис који, по њима, вређа Вођин лик и дело.
Несхватљиво је шта све човек неће да учини за паре?
Од тих и таквих улизица не можемо да дигнемо главу, јер и за најситнију корист људи су спремни да се бламирају, од неписмених до најобразованијих. И када лесковачки градиначелник распише конкурс, за било шта, то је уствари конкурс једино за „шлихтару године“, и онда се само чека да се види ко ће се највише истакнути, јер ако хоћеш паре са конкурса онда мораш сваког дана, где год се затекао, да изјавиш или напишеш како Лесковаца без Горана: нит је био нити може бити!
То полтронско керебечење довело нас је довде где смо сада.
Међутим, када Рогоња дође, кад тад, са папреним рачуном за наплату тад не помаже полтронска конфабулација, него: „Полтрон увек остане сам, и на његовом путу прати га само срам.“
Посебно је питање: како полтрон после свега може, мирне душе, да погледа у очи деци, жени, комшијама, кумовима и пријатељима, ако их има?
Имам предлог за њих: пљујте у огледало! Мој осећај, када мислим о њима, је осећај неотклоњиве мучнине: „Лавор, браћо!“ рекао би Ђура Јакшић. „Кондуктер, кесу!“ кажем ја.
Врло мало је дисонантних тонова у Лесковцу граду; врло мало људи хоће и чини да се осећа слободним човеком. Да може сам себи, не мора другима, да каже: „Ја сам слободан човек, јер од никога не зависим.“ Мало је таквих, који су спремни на жртву, а Та спремност на жртву је брана деспотији још од времена Магна карте и Џона без земље. Зато ми је сасвим разумљив савет Srža: Ti si brate rešavao na ulicu pa nesi ništa rešija, bolje ti više ne reševaj, moli te brat. Што је сасвим тачна константација, јер је чувено српско правило да они који су на демонстрацијама и протестима у последњем реду, када дођу на власт колона се окрене, и они буду у првом реду. „Вољом већине, зачеље буне против тиранина окићено је ловоровим венцем победе, а они први и најзаслужнији за победу награђени су поразом.“(В.Д.)
А, можда, ће бити по нику vucic je prevara: Kad se ovo bude zavrsavalo, mislim AV-izam, bice vrlo naporno za mnoge. Radice se prirodna selekcija. Od mnogih srčanih udara koje će doživeti mindza-mega masteri i ostali polupismeni biće preopterećena svetilijska. Иначе Светоилијска улица се је раније звала Пасјачки одред.
Моја црна мајица, са напред исписаним црвеним словима СССР, а на леђима МОСКВА 80, купљена је у Москви за време летњих Олипијских игара 1980.године и стара је пуних 37 година. Ретко је носим тако да је као нова. Имам мајице из 2000.год. значи 17.г. старе, са натписима: ИЗАЂИ И ГЛАСАЈ, ИЗБОРИ 2000, ГОТОВ ЈЕ и црну мајицу ОТПОР. И њих ретко носим и као нове су. Не желим да филозофирам на тему:Укус, јер је имбецилни стереотип: „О укусима се не расправља.“ Још како се расправља. Прочитајте књигу Галванo Дела Волпa „Критика укуса“, и биће вам јасно.
Леп дан и свако добро.
др Вјачеслав Нешић
