Izvor: juGmedia, 29.Jul.2017, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
СВЕТОИЛИЈСКА
Градови којима је стало до реномеа и респекта, који држе до себе, до свог имена, традиције и идентитета, а Лесковац као позната „метропола“ роштиља и текстила (некада српски Манчестер) свакако држи до свог имена и традиције, имају улицу коју познаје скоро сваки намерник и јебанџија >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << који дође у посету граду.
Таква улицу у Лесковцу је Светоилијска.
Познате лесковачке улице су такође Нишка и Млинска, али само и једино Светоилијска има поему написану њој у част.
Наша Светилиска, тако су је звали Они пре Нас, тако је зовемо Ми, а тако ће је, неки нови клинци, звати и после Нас. Светилиска, наша верна и постојана животна свакодневница, и ми њени привремени животни сапутници.
Писац овог текста сазнао је, читајући Jугмедиу, а пре него је прошао њом, да су после много година: „Почели радови у Светоилијској, у једној од најпрометнијих и улици у којој је можда забележен највећи број хаварија у Лесковцу“.
Нисам првосвештеник Светоилијске, нити ми је намера да талашкам по напуштеним и прашњавим талозима прошлих времена, а још мање да се препуштам романтичарским иди-ми-дођи-ми керефекама; без жеље за било каквом банализацијом носталгије, а још мање за некаквим претенциозним историографским истраживањима, ово је само мој ламент над Светоилијском улицом о оним давним дагеротипским временима која су заборавили само они који су у међувремену умрли.
У Лесковцу само према Светоилијској имам религиозан однос, сви остали делови града су ми подједнако (поготову сада када је све отишло до ђавола и када су некада култна чаршијска места претворена у руине, рушевине; јавне клозете, вузленска свртокуришта и наркоманска збиришта, или су потпуно нестала са лица града) овако аметом абена, постала страна и непозната. У Светоилијској ми је рођена мајка (моја баба, бабина мајка и баба, рођене су где је сада двориште ОШ Јосиф Костић), рођен сам ја и два моја млађа брата, рођени су ми ћерка и син; у њој сам провео детињство, младост и дочекао старост. Сваког дана, када сам стасао за школу, идући Светоилијском, одлазио сам у „школу поред реке“ где сам се једино, у целом свом животу, школовао и образовао, и где сам стекао једина знања која поседујем – ако их уопште имам? Ја, који имам само 4 разреда основне школе, даље се не сећам било које школе. Цео досадашњи, а надам се и будући, живот провео сам и провешћу у њој. Нисам мрднуо нигде из ње – Светоилијске! Мало ли је? У Светоилијској су рођена четири председника Лесковца, пети се пре скоро 50 година доселио у њу. А сад, како је почело:
Да се на брегу утемељи/ Црква Светоилијска
Да црква буде од добре грађе/Да доликује вароши
Кад се излије звоно/Да се звонара гради
Да се под црквом копају раке/Да доле буде гробље
Да гробље буде српско/ Остало како кад може
Затим да се кроз брег/Пут пресече/ Ту да се удеси улица
Да се улици да име Светоилијскo/ Крај пута да се куће граде
Светоилијска улица се простире, доле, од главне лесковачке Поште, па све горе до рачвастог дела пута, до бивше Трошарине, где једна рачва води до Светоилијског гробља, а друга наставља као локални пут за суседна села. На самој рачви, са десне стране пута према селима, била је барака Трошарине. Сигурно се питате: Каква бре Трошарина? Лепа, кажем ја. Трошарина је била дрвена барака у којој су 24 сата дежурали варошки чиновници, трошаринци, који су контролисали и прегледавали „пасоше“ сељака који су долазили у град неким послом или носили робу на пијацу. Сељаци у Лесковац су могли да уђу само уз „пасош“; још једна Трошарина била је у „Суву реку“, на самом ћошку, где се скреће за бившу Кланицу.
Да се поштује васцели/Сељачки род
Што суботом долази у варош/ Да се диви глупостима господским
И да се ветру чуди
Светоилијском улицом су, скоро свакодневно, пролазиле сахране – „пратње“ – са умрлим Лесковчанима на путу за вечну кућу, на Светоилијском гробљу.
Улицом да се одлази на вечна путовања
Улицом да се оплакују отишли
На челу „пратње“ носио се крст, онда су ишли свештеници, па „мртвачка кола“ са покојником у њему, а за колима најужа родбина и сви они који су знали или само познавали покојника. Код зграде Поште покојник би се први пут опојао, а онда на раскрсници изнад Пољанице и други последњи пут до цркве и гробља.
Нека Светоилијска/Буде последњи пут у Рај/Ако Раја има
Нека Светоилијска/Буде последњи пут што у Пакао води
Ако Пакла има/ Записано је/Пакао постоји
Светоилијска/Међаш улица
У виногорја лесковачка/Уткана
Води тамо/Одакле ни мрав у град не силази
Све што је тамо/Да се не понови
Тако је било вековима, од настанка Светоилијске улице, док није дошла наредба, „одозго“, из општине да нема више „пратњи“, и да се покојници морају погребним, комуналним аутомобилима, превозити горе до цркве и до вечне куће. И наредба се почела поштовати одмах. Никада више хришћанска сахрана, са „пратњом“, није прошла Светоилијском улицом. Али су зато ромске сахране увек, па и дан данас, чест колорит Светоилијске улице. За Роме и њихове сахране никаква наредба, већ више деценија, не важи. Музичка банда напред, која свира погребне маршеве, коњске таљиге са покојником и мушкарци из махале, као последња пратња. Ми, Лесковчани, хришћанске провенијенције, смо грађани другог реда; у граду који смо осмислили, изградили, прославили у читавом свету, створили огромне фабричке комплексе, велелепне цркве, на понос Лесковца, подигли, културно уздигли, али га и политички сахранили. Сви други могу скоро све, ми хришћани не можемо скоро ништа. Пред законом смо сви једнаки? Ма како да не! Удвориштво свих досадашњих лесковачких самоуправа, па и ове садашње, траје 25 сати дневно. Ако, тако нам и треба. Докле смо ми дошли? Зид брате, нема даље! Међутим, Господња воља је, јер је Власт од Бога. Ко зна шта смо све ми Лесковчани Богу згрешили?!
На средини Светоилијске налазила се, а и данас се налази, чувена Пољаница, базична културно-друштвена институција доколице; култно место нас Саат малаца; из које се одлазило у „бел свет“ и у њу из њега враћало. Оно што је Madison Square Garden за Њујорк, светилиште светске кошарке, то је за нас била Пољаница. Ту се играо најбољи покер, табланет, домине, билијар, стони тенис, а испред ње, на улици, најбољи мали фудбал и најжешће „другарске“ туче. После целодневног глуварења лесковачком чаршијом, увече би се враћали у Светоилијску, поседали на степенике Пољанице и остајали до свитања; било нам је касно за легање, а рано за устајање. Рано зором, када се дан одвајао од ноћи, прво су се у чаршији отварале пекаре, и онда би ми директно из Пољанице кренули на доручак: они који воле пењурлије у пекару преко пута Поште (и данас је ту), а они који воле бурек у „Соко“ на врућ бурек и ладан јогурт из флаше са широко грло. Тек онда се ишло на починак и одмор пред нова свакодневна глуварења лесковачком чаршијом, као стилом живљења и посебним начином кафанско-уличарске феноменологије. Најинтересантније ноћи су биле петак на суботу; тада се Светоилијска претварала у највећу спаваоницу, на отвореном, на јавном месту у Лесковцу. Сељаци би, из удаљенијих села, дотеривали дрва, ћумур, крљке, лозинке, кудељу, на Дрвену пијацу, која је била где је сада Ватрогасни дом и Геронтолошки центар, и у вуновлачару – биле две на Светоилијској. Како нису сва запрежна кола могла да стану на самој пијаци, сељаци су, од раног предвечерја у петак, почели да „паркирају“ своја запрежна кола од Поште до врха Светоилијске улице, тј. до Трошарине, а они који нису успели да пређу Трошарину „паркирали“ су се од Трошарине до јеврејског гробља. (Наравно да смо и јеврејско гробље уништили. Сада су у његовој близини никла нека друга гробља, али не хришћанска. То је чин поштовања нас Срба према пријатељском и многострадалном јеврејском народу. Па, нисмо ли ми Срби једини, поред јеврејског народа, небески и од Бога изабран народ!? Јесмо!? Ко је луд нека поверује у ту лаж и искрено српско пријатељство. Док ово пишем неко ми на уво шапуће: Србија је прва земља Европе која се „ослободила јеврејског питања“, за време Другог светског рата. Уз несебичну помоћ Немаца, скоро све Јевреје у Србији смо истребили.) Лети и у рану јесен, када Ветерница скоро пресуши, скупљени испред Пољанице, касно ноћу, одлазили смо „у рибе“ са загажњу, и када би се рано ујутро враћали са пуним цегерима риба, на питање случајних пролазника „куде ги накршиште“, наш одговор је био: „Зини да ти кажемо, там куде ћорав гледа, там куде мачке лајев“. Тако су текли земаљски дани на Светоилијској улици, у којој сам још као клинац чуо изреку, а на сопственој кожи и осетио: „За сва зла која те сналазе кривицу приписуј себи и само себи“. Много година касније сазнао сам чија је то изрека. Сада је неко друго време, Лесковац ме све више подсећа на проклету авлију у којој „опасани зидом, заједно живе и грешници и праведници, и џелати и жртве, лопуже и поштењачине, и они који су упрљали руке и људи чистог образа…“.
Пропадање Светоилијске улице није почело од јуче. Ма таман посла. За време Бравара, када смо имали озбиљну државу, водило се рачуна о Светоилијској.
Живот није дао да се/Светоилијској какво зло приреди
Грађена пролећем/Дограђивана летом
Зимски дани час горе час доле/Текли су
Не питајући нас/Колика је цена ништавности
Дибидуз пропадање Светоилијске улице је почело када је умро Бравар и када је свака суша, пришипетља, тутумрак, зерзилић и елебак, све То кусо и репато, сакупљено с коца и конопца од зла оца и горе мајке, помислило да Оно, онако џумле, може да „управља и води“ Лесковац. Све Те persone dramatis су га толико „лепо“ водиле да су, поред осталог, дозволиле да се на Хисару посеку велике површине огромних зимзелених стабала, које смо ми за време Бравара, као млади горани, посадили од подножја до самог врха. Да се на градском земљишту, на падинама Хисара, после бестидно-злочиначке сече стабала, подигну на десетине стамбених објеката без дозвола и било каквог урбанистичког плана, а све, кобајаги, због мира у кући, јер, забога, То су наши суграђани, друге етничке провенијенције. Све лесковачке самоуправе титрошу их из превелике „љубави“ према „сигурним гласовима“. Али, сви смо пред законом једнаки?! (Другом приликом много опширније: „сви смо пред законом једнаки, само су неки једнакији“.) Када падну мало веће кише, онда се сва вода са Хисара, муљевита, фекална, брза и обилна сручи на Светоилијску улицу, која сутрадан, препуна штроке, ђубрета, пешчаних наноса, подлоканог асфалта са огромним рупама, личи на Дрезден после бомбардовања.
Ако се жели, садашњом реконструкцијом и уређењем Светоилијске, дуготрајно решење за наречену улицу, мора се, под обавезно, поново пошумити Хисар, средити и уредити цела Саат мала, све уличице које излазе на Светоилијску, и свакодневно је чистити и сређивати.
О празницима народним и државним Улица да се три пута дневно помете
Тако је и било за време Бравара, са јелове метле, па удри; не буде ли тако поново, на куково лето Светоилијска ће изгледати како јој и приличи – најзначајнија улица српског Манчестера, Лесковца.
Ово је моја веома кратка прича о Светоилијској улици, никакав лични ресантиман, и извињавам се што не знам да је испричам на други начин који би био бољи, а самим тим интересантнији и занимљивији за читаоце.
Сад нека други/Књиге инџилере пишу
Моја написана у заборав пада
Стихови коришћени у мом тексту „Светоилијска“ су из поема „Светоилијска“, великог лесковачког песника, покојног Радета Јовића.
Срећан Илиндан! Леп дан, и свако добро.
Вечко Нешић, син Марчета и Властимира Нешића; унук Данице и Душана Валчића; Злате и Лазара Нешића; отац ћерке Данице, сина Лазара и супруг Љиљане Нешић
.jpg)
