Izvor: Glas javnosti, 23.Jun.2009, 04:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stani, stani, Ibar vodooo!
Predstavnici sedme sile iz dvadesetak srpskih redakcija našli su se tog jutra oči u oči sa sudbinom. Sa 20 volontera, ubaciše nas u četiri čamca, navukoše nam one sigurnosne prsluke, tek za ne daj Bože, te nekako startovasmo svoju rafting avanturu baš u Gornjem Jarinju, nadomak Leposavića. Dok smo se pripremali za ulazak u čamce, neko se dohvatio patika, neko čizama za splavarenje i spust je mogao da počne. Bila je ovo jedinstvena prilika da novinari Ibar oprobaju pre svih ostalih >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << splavara Srbije, jer je skup organizovan minulog vikenda na gornjem toku reke zapravo bio svojevrsna pretpremijera šestog „Spusta bez granica“, koji će biti održan od 3. do 5. jula, na potezu Gornje Jarinje-Raška.
Čamac plovi, a nasred čamca bure - ko da ćemo usput kupus da kiselimo. Brzo nam, međutim, volonteri objasniše da ono zapravo služi da se u njega potrpa sve ono što nam tokom tročasovnog splavarenja može ustrebati. U štekovima, pored vode i sokova, zaturilo se i poneko pivo, čisto da se sponzor ne uvredi, dok su već iskusni splavari oko vrata nosili flašice, u kojima su štekovali cigarete.
- Ništa se ne brinite, drž’te se za čamac kad krenu brzaci i čuvajte glave od granja - daje nam osnovne instrukcije Bojan, koji neodoljivo podseća na „lošeg dečka“ Holivuda Šona Pena.
Šćućurila se novinarska bratija po uglovima gumenjaka, ćute ko poslušni đaci i razmišljaju hoće li preživeti najjače sunce, od 12 do tri, na vodi... Razmišljaju, ali ne zapitkuju, jer je atmosfera na čamcu poluzategnuta. A onda kreće nazdravljanje domaćom rakijom.... Kažu, valja se tako kad krene da se splavari...
- Ovo nije ništa, treba tek da vidite kako izgleda kad Ibrom krene oko dve hiljade ljudi. Kako ko popije, uhvati se za veslo - objašnjava kroz smeh Jovica, najpričljiviji volonter u našoj ekipi.
- Evo ide prvi brzak, pazi da nam se neko od novinara ne udavi - viče Bojan iz organizacije „Spust bez granica“.
Spremni na akciju, držimo se čvrsto, ali smo očekivali mnogo više. Jer, nije baš da je adrenalin potpuno proradio.
- I to je to, taj famozni brzak kojim nas zastrašujete - pitamo, dok nas Bojan začuđeno gleda.
Valjda je smatrao da su momci i devojke sa asfalta neotporniji na avanture na vodi. Kada je shvatio s kim ima posla, nudio je da i mi probamo da veslamo.
- Eee, jeste da veslo liči na varjaču, ali ne radi se to tako - dobacuje Darko šaljivo ženskom delu ekipe, koji bezuspešno pokušava da pokrene čamac, mešajući onim veslom u krug.
Usput naletimo dva-tri puta na veći kamen, malo se nasučemo, ali „vanredna situacija“ potraje tek nekoliko sekundi. I, vraćamo se u igru. Društvo se uveliko raspričalo, mašu jedni drugima, a iz dvadesetak muških grla grmi „Stani, stani, Ibar vodoooo...“
Pošto se vesela družina skroz opustila, a ekipe mešovite, kreće prskanje veslima i dobacivanje novinarkama - neobičan, ali krajnje zanimljiv način udvaranja i što je najbitnije, s merom. Volonteri skaču u Ibar da se rashlade, a njihov primer sledi i nekoliko „podgrejanih“ novinara. Ostatak i dalje vesla.
- Levo, levo... ‘ Ajde sad svi da zapnemo! - izdaje Bojan direktivu, ali ni to ne pomaže da se ne zaglavimo u granju. Smejemo se, rešavamo problem i nastavljamo put, ne obazirući se na sitne provokacije ekipa sa strane. Ipak smo dobri - krenuli smo poslednji, a sad smo već drugi... Mada niko nije tu zbog takmičenja.
Stigosmo i do cilja - sela Kaznovići nadomak Raške. Zaista je tačna tvrdnja da se na vodi gubi svaki osećaj za vreme, jer je tri puna sata proletelo za čas.
