Izvor: Press, 17.Jan.2013, 21:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rezolucija, kraj sna o podeli
Sve ovo što se dešava oko novog paketa dokumenata koje su predsednik i Vlada izneli u poslednjih desetak dana propraćeno je gomilom spinova usmerenih da nam svima bukvalno sprže mozak i da nas spreče da vidimo ono što je ključno i osnovno: usvojena rezolucija sa propratnom platformom predstavlja radikalni diskontinuitet u odnosu na svu dosadašnju politiku Srbije prema Kosmetu od 2000. naovamo. Recimo odmah o čemu se radi: Srbija je ovim dokumentima odustala od rada na podeli, odnosno od >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << pokušaja razgraničenja sa Albancima na Ibru, i prihvatila razgraničenje na Jarinju, Brnjaku, Merdaru, odnosno na onome što je poznato kao administrativna granica, a što sada postaje prava međudržavna granica.
U septembru 2005. godine pomalo zaboravljena Međunarodna krizna grupa (setite se našeg prijatelja Džejmsa Lajonsa) objavila je poseban izveštaj koji se bavio pitanjem severne Mitrovice, odnosno severa Kosova uopšte. Bio je to period kada su se pripremali navodni pregovori Beograda i Prištine, koji će početi naredne godine i trajati do 2008. Suprotno nekim nervoznim subjektima u "međunarodnoj zajednici", koji su se zalagali za brzo i radikalno rešenje, što bi podrazumevalo ili podršku Albancima za etničko čišćenje ili pritisak na Beograd da se ta priča odmah završi, MKG je vrlo smireno iznela sledeći scenario. Nije vreme za radikalne stvari.
Srbi nek rade šta god hoće na severu do daljeg jer je prioritet da se ceo proces pregovora završi kako treba. A problem severa rešavaće se kad za to dođe vreme i to tako da se Beograd natera da vrši pritisak na Srbe sa severa da prihvate sve što treba i da se slično Erdutskom sporazumu sami reintegrišu u institucije i ustavno-pravni poredak Kosova. Od Beograda su samo tražili da ostane u procesu za koji su svi znali da će se svejedno završiti proglašenjem nezavisnosti Kosmeta. Pregovarački tim na čijem čelu su bili predsednik Tadić i premijer Koštunica prihvatio je to jer im je tada trebalo da se nastavi sa procesom evrointegracija.
Ako čitate razne studije, analize i procene zapadnih stručnjaka, postaje vam jasno da po njima Beograd sve vreme igra na kartu podele. I zaista, ako pogledate papire koji su rađeni od 2001, najpre pod okvirom Koordinacionog centra, pa zatim platformu Samardžića i Simića iz 2004, pa dokument Samardžića i Kojena, koji je bio osnova za bečke pregovore, kao i svu praktičnu politiku Srbije, videćete da postoji kontinuitet zahteva da se fomira srpski entitet koji bi obuhvatio nealbanske sredine, najpre sever Kosmeta i ako je moguće Kosovsko Pomoravlje, da se tim srpskim sredinama da jaka lokalna samouprava (što znači da gotovo sve poslove, uključujući i policijske i pravosudne, obavljaju sami), zatim da se te opštine udruže u zajednicu srpskih opština čime se formira srpski entitet i što je najvažnije da taj entitet bude u svemu direktno vezan za ostatak Srbije i srpske institucije. O svemu ostalom Beograd nije izneo ništa konkretno, već je koristio formule kao što su "suštinska autonomija" ili "više od autonomije, manje od nezavisnosti". Stranci su iz toga zaključili da Beograd hoće da se otrese ostatka Kosova i da ga zanima kako da zadrži uz sebe fizički i institucionalno samo srpske zajednice, srpski entitet ili barem četiri severne opštine. To su oni nazvali podelom i otuda im je sve vreme najvažnije da upozoravaju Beograd da neće biti podele.
Beograd je međutim sve do sada, čak i kad je Tadić prihvatio dolazak Euleksa, nastavio da igra na tu kartu. Srbi južno od Ibra odavno su ohrabreni da uzmu kosovska dokumenta, registarske tablice i da se de fakto polako integrišu u kosovski ustavno-pravni sistem. Sever je međutim istrajavao na svom odvojenom statusu, a preko Jarinja i Brnjaka imao je direktno naslanjanje na centralnu Srbiju.
Stranci su nastavili proces pritisaka na Beograd da postepeno prihvata sve više i više stvari (to je Vejvoda lepo nazvao meko prizemljenje). I došlo je do ključnog zahteva, onog koji je predviđen još 2005, da se konačno Beograd pritisne da i Srbe sa severa natera da se integrišu u kosovski sistem. Posebno su Nemci zainteresovani za takvo rešenje. Međutim, Boris Tadić je uprkos načelnom neodbijanju, zapravo opstruisao čitav taj proces dobro shvatajući da kraj takozvanih paralelnih institucija, odnosno ukidanje rada institucija države Srbije na severu, znači odustajanje od podele. E zbog te nekooperativnosti na kraju je izgubio izbore, a Zapad je očigledno spakovao Vladu koja je sposobnija da izađe u susret takvim zahtevima.
I nemojte da vas lažu: i prvobitna platforma (koju je Marko Đurić najpre odneo Nemcima u Berlin na odobrenje) i izmenjena platforma i rezolucija nose istu suštinu - vlasti Srbije prihvataju pod nemačkim diktatom da odustanu od podele, da nateraju srpske institucije na Kosmetu da se odvoje od države Srbije i okrenu Prištini, a nagrada za to odustajanje od podele treba da bude odluka Saveta ministara EU u martu da se Srbiji odredi datum početka pregovora o članstvu, što bi u junu trebalo da se realizuje. Onda Vučić može na izbore u septembru, a samo Dačić zna šta bi on time trebalo da dobije ili da izbegne...
Sam dokument je prilično skandalozan sa pozicija našeg Ustava i položaja države. "Prevazilaženje institucionalnih paralelizama" vrlo je opasna ideja. Kaže se: "Cilj je uspostavljanje organa vlasti na području pokrajine, koji bi bili priznati od svih strana uključenih u proces, i uspostavljanje čvrstih pravnih i političkih garancija na nivou pokrajine i međunarodne zajednice, za politička, teritorijalna i druga prava nacionalnih zajednica na čitavom području pokrajine." Kako će to Priština da prizna naše institucije tamo? Samo ako se one vežu za nju i time prihvati Ahtisarijev plan. "Prepošteni i čestiti" SPO jedini reče ono što je tačno: ovime se prihvata Ahtisarijev plan. On daje neki oblik autonomije decentralizovanim srpskim opštinama, daje im i izvesne mogućnosti saradnje, pa čak i mogućnost da Srbija finansijski pomaže njihov rad. Ali sve to uz uslov da ide preko Prištine, a ne u direktnom saobraćaju Beograda i srpskih opština!
Deo oko pravosuđa takođe je više nego problematičan. Sudovi se uspostavljaju zakonima na nivou pokrajine i sude u skladu sa propisima (čitaj Ustavom i zakonima) pokrajine, dakle Kosova, a ne Republike Srbije! Da se stranci ne bi zbunjivali u martu kontradiktornošću dokumenta, skresan je čitav politički uvod izvorne Tomine platforme (dat na tri strane), koji je služio za domaću političku upotrebu.
Pogledajmo šta mu je Vlada još izbacila:
1. Prvi pasus predloga, u kom se traži prekid tehničkog dijaloga jer slabi pregovaračku poziciju Srbije i poziciju na terenu.
2. Stav da ništa nije dogovoreno dok se ne postigne dogovor o svemu.
3. Sva pozivanja na Kataloniju (kao model autonomije, model za policiju, trgovinu i sajmove).
4. Potpuno je izbačen stav pri kraju, u kom se traži da pokrajina bude demilitarizovana zona sa dodatnim pasusom o tome ko garantuje bezbednost i demilitarizaciju. Ovo poslednje, što niko nije komentarisao, sveodoči koliko nisko moraju da idu da bi u martu dobili pozitivnu odluku.
Nije stoga čudno što su Srbi sa severa, koji su onomad podržali Tomin dokument, razočarano rekli da su prevareni. Zanimljivo bi bilo čuti i stav Crkve, koja ima sličan problem.
Srbe sa severa Kosmeta čekaju veoma teški dani. Dačić im je otvoreno poručio da ne očekuju više ništa od Beograda i da se okrenu samoorganizovanju na Kosmetu, da Srbija ne sme da bude njihov talac, da će Srbija preživeti i bez Kosmeta itd. Jasno je dakle da ih Beograd tera da se okrenu Prištini i da modele za svoj dalji život traže od Milorada Pupovca npr.
Motivi zbog kojih se sve ovo radi su različiti. Ima međutim onih koji iskreno veruju da će ovim pomeranjem razgraničenja na Jarinje Srbija skinuti kamen sa vrata i rasterećena krenuti ka lakšoj budućnosti, razvoju, možda i ka Evropi.
A šta ako su u pravu pesimisti poput nižepotpisanog, koji u svemu ovome vide samo pomeranje fronta sto kilometara dublje u našu teritoriju? Šta ako umesto mira dobijemo OVK u zaleđu Preševa i razigranog muftiju Zukorlića, pa za pet godina počnemo da pričamo o tome kako će Srbiji biti lakše bez Preševske doline i Sandžaka? Naravno, nikada nećemo priznati njihovu nezavisnost, ali eto još samo toga da se de fakto odreknemo pa ćemo da dobijemo npr. otvaranje trećeg poglavlja...
