Izvor: Kurir, 29.Jul.2011, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PRESTANITE, BRE, DA RATUJETE!
Budale! Kreteni! Moroni!, vrištao sam na televizor u sredu oko pola osam uveče. Gledam u neverici direktan prenos paljenja metalnih objekata na administrativnom prelazu Jarinje. Neka dečurlija, iskusno zamaskiranih lica, upregla bejzbolke, pa s „Molotovljevim koktelima“ u „herojski“ boj. Ništa im bistrije nije palo na pamet do da poruše sve ono što su razumniji, bar s naše strane, danima pokušavali da ispeglaju. Da mirno >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << reše problem, jer drugačije ne može.
Nema više ratova, ljudi, manite se toga! Neće se više pucati ni zbog koga, ako ima pameti. A izgleda da je nema, bar u nekim glavama. Te usijane tikve i dalje žive za svoje krstaške pohode i vlažno sanjaju Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, Kosovo... Sve naše „velike pobede“. Pa još gunđaju kroz zube: „Eh, da nam je vojvoda sad tu...“
„Jesu ludi il’ im noge smrde?“, pita kolega juče ujutru na kolegijumu. Još mi od sinoć u glavi odzvanjaju reči koleginice: „Oni samo brane svoju zemlju. Šta bi ti radio?“
Ko je u pravu - Milan ili Marija? Da li deci smrde noge, pa se smrad proširio i na onaj deo između ušiju, ili deca vide dalje od umornih roditelja, još umornijih političara i države na umoru?
Koliko god da smo umorni, a jesmo, i to jezivo, pameti se moramo dozvati. Jer, nije prošlo ni dva sata, a Zmija Tači je već trijumfalno poručivao iz Prištine: „Eto, jesmo vam rekli kakvi su ti Srbi! S tom bagrom se ne može ni pregovarati. Nego, lepo vi nama sad overite to nezavisno Kosovo, pa da se pozdravljamo.“ Reče Zmija i ugasi svetlo.
Nama je mrak pao na oči onog momenta kad je paučina u glavama „navijača“ odlučila da krene u akciju. Da krene u napad. Šta bi navijači drugo radili nego sanjali kako zabijaju gol? S tim što su ovog puta zabili autogol. Hiljadu autogolova, i sebi i nama. Ne znam koliko još sudija treba da produži meč, pa da probamo da izjednačimo.
Toj ekipi „hrabrih srBskih patriota“ nije jasno da će još koliko danas zapaljeni kontejneri biti zamenjeni istim takvim. Ali u njima ovog puta neće biti Srba. Jer, ko će nam još poverovati da smo želeli da pregovaramo, a iza leđa držimo upaljenu baklju. Istu onu koju je Zvezdin navijač (a mogao je biti i Partizanov, da se razumemo) onomad pokušao da nabije u usta policajcu na Marakani.
To je ta pamet - bakljom na problem. Dok nam navijači završavaju državne poslove, a kabineti pišu saopštenja, crno nam se piše. Igramo unapred izgubljen meč, ali pobogu, nemojmo se više ponašati kao obezglavljena, nemoćna kokoš!
P. S.
Pre neki dan sam čuo ludu ideju. Vlada Srbije, poput vitezova Okruglog stola, mora da izađe javno i kaže: „Znamo da smo izgubili Kosovo. S tim se u našim srcima nikad nećemo pomiriti i dajemo reč da ćemo ga jednom, za 10, 20 ili 100 godina, vratiti.“
Ne znam da li će ovi naši oponašati Artura i njegove vitezove, ali toliko nam je malo opcija preostalo da i sulude ideje deluju nekako realno.
