Izvor: Politika, 09.Okt.2011, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obračun kod O.K. Jarinja
Zašto je Srbija, što se tiče približavanja EU, tako blizu, a tako daleko
Ove nedelje će Štefan File, komesar EU za proširenje i politiku prema susedima, predstaviti godišnji izveštaj Evropske komisije o ostvarenom napretku devet zemalja koje žele da uđu u Evropsku uniju.
Hrvatska, to je već poznato, ulazi sredinom 2013, ubrzo posle nje će i Island – pod uslovom da tamošnji birači >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odobre članstvo. Svi drugi će po svemu sudeći morati da sačekaju mnogo duže – najmanje do kraja ove decenije. Odlaganja se manje tiču tehnike prilagođavanja životu u EU, mnogo više ponovnog ulaska politike u proces proširenja.
Tako piše „Juropien vois“ iz Brisela, a onda upućuje na tabelu sa ocenama šansi pojedinih država. Pogledam za Srbiju, piše: Tako blizu, a tako daleko.
Sad mi je lakše. Nisu samo ovi naši političari ti koje ne možeš da uhvatiš ni za glavi ni za rep. I oni tamo u Briselu petljaju. Setimo se kako su uveravali da su evropske integracije i Kosovo „dva odvojena koloseka“.
Nema veze što je Angela Merkel posle bila onako brutalno precizna kada je poručila da ne sanjamo ulazak u EU dok ne sredimo odnose sa susednim državama, naravno uključujući Kosovo.
Birokrate međutim i dalje pokušavaju da od Brisela naprave Delfi, pa nude pitijska proročanstva: Tako blizu, a tako daleko. Ovdašnjim političarima je – pre svega zbog narednih izbora – neophodno ono „tako blizu“. Zamoreni i pogođeni krizom Evropljani će akcenat staviti na „tako daleko“.
Šta je realnije? Nemam dilemu. Ovo poslednje. Ne samo zato što je Evropa ta koja odlučuje, već i zato što na takav zaključak navodi čitava kolekcija različitih činjenica. Da pobliže razmotrimo samo neka poslednja događanja koja hronološki vraćaju na 27. septembar.
Tada je, znamo, u sukobu Srba sa severa Kosova i Kfora bilo povređenih na obe strane. To je činjenično stanje. Ostalo je politika.
Moguće je da se Beograd polako miri sa idejom da od Kosova i Metohije južno od Ibra nema ništa, pa sve čvršće pritiska oko severa Kosova. Krenulo je još otkako je Ivica Dačić lansirao ideju podele, a Vuk Jeremić pokušao da je diplomatski zamota u kamuflažni papir „demarkacije granica“.
To je ideja koja je mogla da prođe u Rambujeu, pa i koju godinu kasnije, ali otkako su moćnici EU i SAD stali iza Ahtisarijevog plana, ideja podele definitivno je uklonjena sa njihovih političkih radara.
Srpska vlast ne misli tako. Zatočenici ustavne preambule i populističke retorike, rođene u vremenima kohabitacije Borisa Tadića i Voje Koštunice, hoće da veruju da imaju neki manevarski prostor i da nije sve baš tako kako im je poručila frau Angela.
Pošto je propustio priliku da javno promoviše zaokret napravljen pre godinu dana u susretu sa baronesom Ešton – kada je Beograd povukao tvrdu rezoluciju spremljenu za UN i prihvatio umekšavanje – Tadić je samom sebi zagradio i ono malo prostora koji je u Briselu otvorio.
Kako da pritisne kosovske Srbe i objasni im da podizanje barikada baš i nije gandijevska borba? Kako da obeća da će država Srbija razbiti kriminalizovane strukture u severnoj Mitrovici a da ne ispadne da je to antisrpski potez u teškim vremenima u kojima Priština uz pomoć Zapada želi da i institucionalno privede kraju svoj iredentistički projekat?
U izboru između gazimestanske atmosfere koja se ponovo na naše oči stvara zbog napredovanja prištinskih vlasti ka prelazima 1 i 31, i sukoba sa Kforom, s jedne strane, i stavova međunarodne zajednice zbog kojih Srbija upada u sve veću izolaciju s druge, Tadić pokušava da lavira ali je ipak skloniji zatezanju nego popuštanju.
Ostali su manje obazrivi, pa se objektivno udaljavanje od evropskih integracija nastavlja. Prvo se odustalo od atlantskih integracija, sada smo sve dalje od EU.
Ne zavaravajmo se. Još sedam država nije ratifikovalo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Čak i ukoliko dobijemo status kandidata, datum početka pregovora nećemo dobiti. To je taj pac u kome Srbija može da odleži narednu deceniju, ako ne i više.
Pošto nema ni viziju ni konkretno rešenje kosovskog problema – a sem mosta u Beškoj teško da ičim drugim može da se pohvali – vlast bi da sačuva status kvo kosovskog problema.
Lansiranje Kosova na vrh predizbornih tema ponovo će biti dobrodošao izgovor da se ne polože računi za sve neuspehe i promašaje, za sva neostvarena obećanja.
Čini se da političari svih fela više strahuju od gubitka glasova nacionalne desnice nego liberalne levice. I biće da su, nažalost, u toj svojoj kalkulaciji u pravu.
Otkazivanje „parade ponosa” ne samo da je pokazatelj koliko su slabe institucije države, već je i politički skener koji jasno detektuje da Srbija 11 godina posle demokratskih promena rađe tumara u svetu iracionalnog nego realnog.
Koliko se samo pažljivo gradila scenografija oko severa Kosova: nezaštićeni Srbi ponovo pod naletom agresora.
Da li Beograd ima ingerencije barem nad delom onog što i dalje knjiži kao svoju južnu provinciju? Da li Beograd misli da će zaprekama i barikadama sprečiti naum Euleksa i Kfora da podrže vlasti u Prištini?
Ili politiku diktiraju najostrašćeniji kosovski Srbi uz pomoć jurišnika Dveri ili Pokreta 1389. koji su im se dole pridružili?
Ako pod diplomatskim sredstvima Beograd podrazumeva i podizanje barikada, pitao sam se ko je plaćao, i plaća, te inženjerijske radove. Ko podmiruje troškove mehanizacije, peska, šljunka?
„Kontroverzni patriota-biznismen“ odranije poznat policiji, ili svi mi, poreski obveznici?
O tome se ćuti. Kao što se ćuti i o tome ko je prvi potegao oružje prilikom obračuna kod O.K. Jarinja.
Imamo pravo na istinu. Samo na osnovu pravih podataka možemo da znamo ko zaista vodi politiku.
Ko je ovde čiji talac? Ne znam šta je od dve navedene mogućnosti pogubnije za budućnost.
To kako je do javnosti dospeo metalno hladan, profesionalno odrađen izveštaj o događajima 27. septembra šefa Vojne obaveštajne službe je tema za sebe. Čovek radi svoj posao, ne zarađuje platu što će raspirivati optimizam, što će muljati po onoj „tim gore po činjenice“.
Zanima me kako je moguće da rukovodstvo zemlje pokušava da sačuva sasvim drugu interpretaciju događaja – koja ne pominje otimanje pušaka pripadnicima Kfora i prvu upotrebu vatrenog oružja? Verziju o „golorukom srpskom narodu“ koja me podseća na onu priču iz ranijih ratnih vremena sa Pala kada „isprovocirani goloruki srpski seljak sedne za višecevni raketni bacač i uzvrati vatru“.
Zar istina ne bi bila dobrodošao povod da podsetimo Beograd da je Ratko Mladić u Hagu i da nam je dosta toga da budemo kolektivni taoci raznih sumnjivih družina koje se zamotavaju u srpsku zastavu ispod koje kriju burad sa naftom i kesice droge?
Zašto bih bio bolešljiv prema kriminalcima samo zato što su poreklom iz srpskog Jerusalima?
Da li ovdašnji establišment razmišlja šta će o njemu misliti oni u svetu koji su već znali pravu istinu? Zar ih nije strah da će podsetiti na vremena kada je Slobodan Milošević Ričardu Holbruku govorio i obećavao jedno, a sutradan radio nešto sasvim drugo?
Kad je krajem jula poginuo kosovski policajac Albanac, Srbija je sebe postavila na metu osuda iz sveta. Situacija se sada ponavlja. Svako rastrežnjenje trebalo bi da bude bolno, ali lekcije nisu naučene.
Boško Jakšić
objavljeno: 09.10.2011
