Izvor: TangoSix.rs, 29.Jun.2022, 08:01

[UMESTO PRIČE ZA 8. MART] Kako su Vera i Valentina uz ljubav prema avionima i uprkos muškaracima ostvarile svoje karijere u srpskom vazduhoplovstvu

Heroine naše priče, ali mnogo bitnije – borbe za ravnopravnost polova i borbe da se baviš onime što iskreno voliš, po svaku cenu, su gospođe Vera Vasović i Valentina Perović. Trenutno HR menadžerke kompanije Jat Tehnika one su verovatno dve najsposobnije, najodlučnije i najinspirativnije vazduhoplovke koje su se ikada pojavile na stranicama Tango Six portala.
Sve je počelo gestom kompanije >> Pročitaj celu vest na sajtu TangoSix.rs << Jat Tehnika koja nas je, očigledno prepoznavši i ceneći rad Vere i Valentine, pozvala samo da ih upoznamo. Očekivajući verovatno da ćemo i sami prepoznati ono što zaposleni u našem najvećem MRO-u znaju od osamdesetih godina – ovakve ih više ne prave.
Da li zbog truda da zajedno promene diskriminacione prakse tadašnje Više pilotske škole u Vršcu ili zbog činjenice da je jedna pored četvoro dece uspela da izvede na put četiri mastera (i jedan na putu). Ili zbog toga što je jedna od njih bila vođa prvog ulaska neke srpske vazduhoplovne organizacije pod EASA-in regulatorni plašt? 
Vera Vasović. Profesionalac sa tri decenije iskustva borbe da nadoknadi nedostatak koji joj je nekada određivao pol, ne bi li tek onda počela pustolovinu konstantnog profesionalnog usavršavanja, koje je blago rečeno, impresivno / Foto: Ivan Urošević, Tango Six Vera i Valentina sada u zenitu svoje karijere brinu o ljudima u Jat Tehnici. Pre svega su zaljubljenice u vazduhoplovstvo. Formalno-strukovno su vazduhoplovna tehničarka i mehaničarka, vazduhoplovni i elektro inženjer i povrh svega majke sa više dece. Takođe su, zajedno, fascinantni primeri koliko strukovnih varijeteta profesionalac u vazduhoplovnoj industriji može dosegnuti. U njihovom slučaju, još interesantnije, u okviru jedne kompanije, u rasponu od 30 godina.
Nismo rođeni jednaki Dok neki od vas koji čitate Tango Six i imate želju da se bavite vazduhoplovstvom ponekad kukate kako nemate dovoljno novca da postanete piloti, zamislite sve to isto samo da ste žensko i da ste stasali osamdesetih godina.
Zamislite da zanemarimo kurtuazno poštovanje prema svim onim muškim legendama pilotima u Vršcu i da pričamo realno – o tome koliko su neki od njih (u menadžmentu) bili nazadni, mizogeni i koliko je ceo sistem nekadašnje države bio podešen protiv žena.
Tek kada sve to zamislite možete početi da razumete redove ispod.
Želja im je, kao kod svih, od malih nogu bila velika, Vera počinje svoju priču:
– Želela sam da postanem pilot, zapravo smo obe to želele. Ono što se na kraju desilo je da me je ta želja naterala da, borbom, postanem edukovaniji i slojevitiji vazduhoplovni profesionalac.
U vreme kada smo nas dve stasavale pohađale smo sistem srednjoškolskog školovanja koji je bio usmeren. Tek u 3. godini srednje birali ste usmerenje i ja sam odlučila da upišem tadašnju srednju vazduhoplovnu Petar Drapšin budući da sam od malena bila zaljubljena u avione. Zapravo mi je prva želja bila da upišem smer za avio-mehaničara. Već sam ranije počela da letim jedrilice na Lisičjem Jarku, laširala sam sa 16 godina i to mi je nekako bio prirodni nastavak želje i interesovanja – da mogu i da popravim letelicu.
Prva prepreka sa kojom sam se suočila je da se tada smatralo da žena ne može da radi kao avio-mehaničar. Njima je bilo nezamislivo da devojčica to želi. Tadašnji direktor škole me je zvao i pitao, odakle meni ideja da kao žensko budem avio-mehaničar? Te godine su primili četiri odeljenja mehaničara bez ijedne devojčice. Nešto labaviji „standardi“ su bili u odeljenju za vazduhoplovne tehničare, bilo nas je šest devojčica. – seća se Vera.
– Ista smo generacija. – nastavlja Valentina.
– Ja sam završila srednju elektrotehničku školu Nikola Tesla kao vazduhoplovni elektroničar. Tada se taj profil školovao tamo. Bilo je to iskreno vreme. Nismo imali ništa, ni internet, to se podrazumeva, ali ni knjige. Sve smo sami morali da zapisujemo, snalazimo se za skripte. Moja generacija je bila druga generacija vazduhoplovnog usmerenja. U JAT Tehniku na praksu došla sam 1979. godine i od tada nisam promenila firmu. Zaposlena sam 1985. godine. Takođe sam, kao i Vera, želela da budem pilot. Ali sam u vazduhoplovstvo došla iz skromne porodice, tako da opcija samofinasiranja nije bila moguća a tu je i problem koji je tada vladao u Višoj pilotskoj u Vršcu. –
Valentina Perović. Od rekordnog broja postdiplomskih studija u slobodno vreme do borbe da uđe u radionicu i tamo profesionalno preživi / Foto: Ivan Urošević, Tango Six – Taj problem je bio jednostavan. Da bi upisali Višu školu i pilotažu i za to bili stipendirani u Vršcu morali ste da imate odslužen vojni rok. To su vam tražili u osnovnoj dokumentaciji prilikom upisa. Tada, početkom osamdesetih, ženama nije bilo omogućeno da služe vojni rok. – kaže Vera.
– Tek negde u moje vreme, odnosno baš 1984. godine, ta jedna rečenica u konkursu, koja praktično znači da ako ste žensko ne možete da se kvalifikujete, bila je uklonjena. Kasnije sam upoznala JAT-ovu pravnicu, jednu Zoricu, koja mi je rekla da je ona namerno sklonila tu rečenicu. Rečenica se sledeće godine nažalost vratila. –
U međuvremenu, da ne bi čekale samo na Vršac, Vera upisuje Mašinski fakultet, smer vazduhoplovstvo a Valentina Prirodno-matematički fakultet, smer Astronomija. Upoznaju se u Vazduhoplovnoj medicini rada dok završavaju lekarski pregled, potreban za prijem u Vršac.
– Iako sam uspela da podnesem dokumentaciju i uđem u proces selekcije sabotaže su zapravo tek tada počele. Probali su da me izbace sa testa iz engleskog jezika, probali su da me izbace sa testa iz matematike. Ali nisu mogli da me se otarase. Primljena sam. – priča Vera.
Počela sam da letim.
Nakon osnovne letačke obuke postojala je mogućnost da se prijavite za obuku za instruktora letenja i da dobijete posao kao instruktor letenja u Vršcu što je donekle i logično – onaj ko vas stipendira daje vam i prvi posao. Međutim, to kod mene, samo zbog toga što sam bila žensko, nije tako išlo. Primali su petoro za instruktore, ja sam bila druga na listi. Da bi me odbili uveli su kategoriju intervjua gde sam dobila 0 bodova. Prvoj sledećoj četvorici su na intervjuu dali 20 bodova. To je bio jedini način da me skinu sa liste. Godinu pre mene na obuci za pilota bila je Mirjana Ivanović (sa kojom je Tango Six 2015. godine uradio intervju) koja je, ako me sećanje dobro služi, bila na samofinansirajućoj obuci. Te 1984. godine, kada sam ja upisala Vršac vojska je prvi put primila i grupu žena kroz ŠROA (o čemu je Tango Six takođe pisao 2016. godine). Ja sam bila i ostala prvi i jedini stipendista Vršca ženskog pola pre 90-tih. – seća se Vera i priča nam da se nakon tog poglavlja 13 godina sudila sa JAT-om zbog kršenja njenih prava. U međuvremenu, shvativši da ništa neće dobiti ako sedi i čeka rešenje sudskog spora završava Mašinski fakultet i zapošljava se u JAT Tehnici.
Ne brinite, o tehničkoj ispravnosti aviona ne brinu samo muškarci – Ja sam počela u sektoru za generalnu avijaciju. Zatim sam prešla u Linijsko održavanje pa kada sam dobila rešenje za Kalibraciju, tražila sam tražila sam premeštaj u „Instrument shop avionics“ jer sam htela da radim sa avio-instrumentima. Na tom početku jeste bilo žena u Tehnici ali nas je bilo malo. Pre mene ovde je bilo tri žene ali sve su prelazile u tehničare, nisu se zadržavale kao avio-mehaničari. Tada je u JAT-u bilo oko 12.500 radnika. Oko 1.300 je imala Tehnika, bilo je oko stotinjak zaposlenih žena i skoro ni jedna nije bila u radionicama. Na instrumentima nas je bilo, tada, samo dve žene. – priseća se Valentina i konstatuje da je sa svojih 27 godina koliko je provela u radionici sa instrumentima bila svedok prelaska sa analogne na digitalnu tehnologiju. Kaže da je sada sve modularno, da se jednostavno staro menja novim. Nekada se popravljalo.
Praćenje pouzdanosti komponenti putničkih aviona nekada je imalo smisla u, tada, najvećoj floti od Istanbula do Beča / Foto: Ivan Urošević, Tango Six – Nekada je taj posao bio zaista uzbudljiv, ni jedan dan nije bio isti – od izazova dijagnostike kvara do konkretne opravke. Ne mogu vam opisati to doba. Sećam se prelepih trenutaka kada odlaziš sa posla, sunce zalazi, ovde ispred hangara stoji deo flote JAT-a čija smo, tada, bili kompanija. Radili smo samo za njih. JAT je imao najviše 36 aviona u floti u jednom trenutku i to je neponovljiv osećaj – da ste deo tima koji ih drži u vazduhu.
Naravno, bilo je i teških trenutaka. Kada vam na primer donesu crnu kutiju i gomilu instrumenata sa aviona Boing 727 koji je izgubljen u udesu krajem osamdesetih. Dobar deo istrage tada je zavisio od zabeleške sa crne kutije a njena upotrebna vrednost, kao instrumenta, od našeg prethodnog rutinskog rada na njemu. Sve je bilo u redu i svi uređaji su radili. Ali te dane stresa nikada neću zaboraviti. –
Valentinina skromnost priča je za sebe. Nekoliko puta pokušavamo da je pitamo za celovit spisak formalnog obrazovanja koji je, malo je reći, impresivan. Naglašava da je ceo život provela u radionici, da joj je opravka instrumenata jedina strast ali vas onda prizemlji sa par zvaničnih detalja iz svoje biografije na kojima ne voli da se mnogo zadržava.
– Diplomirala sam psihologiju paralelno sa rođenjem drugog deteta. Mada sam započela i studiranje pravnog fakulteta. Ali sam psihologiju završila. Završavam i specijalističke studije iz bezbednosti, terorizma i organizovanog kriminala na Političkim naukama ali i ljudske resurse na FON-u. Zatim master iz mašinstva, upisala sam i doktorske ali sam tu zaglavila, ne mogu da stignem. Master iz prava sam skoro upisala i nadam se da ću ga završiti. Mislim da će mi to biti peti master po redu. – priseća se i da je imala i školovanje u oblasti mašinske forenzike, što ju je preporučilo kao člana tima kompanije koji se po potrebi priključuje istragama udesa putničkih aviona.
Vera se zaposlila u Jat Tehnici 1993. godine. Kaže da vreme nije bilo „srećno za rad ali i da nije bilo loše“.
„Zamislite da vam donesu crnu kutiju sa uništenog putničkog aviona koja je jedini instrument kojim se može rekonstruisati šta se zaista dogodilo. Zamislite i to da ste vi pre te nesreće reparirali finu mehaniku tog instrumenta. Toliko o stresu.“ / Foto: Ivan Urošević, Tango Six – Počela sam karijeru u analizi kvara. To je vrsta posla koja traži brzu reakciju i gde se problemi rešavaju ad-hoc. Dosta je stresno i zahteva specifičan sklop ličnosti. Svakako nije posao za svakoga. Smene su dan-noć, komunicirali smo sa našim avionima u vazduhu, prolazili kroz menjuele koji su tada bili samo na papiru, dok se nešto kvari, dok treba dijagnostikovati kvar.
Posle godinu dana ukazala mi se prilika da pređem u inženjering. To je potpuno druga vrsta posla. Za razliku od analize kvara to je redovno kancelarijsko radno vreme, intelektualno je zahtevniji posao dok je u isto vreme mentalno i emotivno manje iscrpljujuće. Tada smo na mnogo većem uzorku tadašnje velike JAT-ove flote pratili pouzdanost komponenti. Za razliku od današnjih principa MRO biznisa tada je bilo, ponekad, i poželjno imati rezervne delove u magacinu. Procene su bile svakodnevne – šta je isplativije, imati deo ili proći skuplje kada je AOG situacija.
Deo karijere na koji sam izuzetno ponosna svakako je bio moj prelazak u odeljenje tehničke dokumentacije. Tada smo, 2005. godine, došli do prekretnice kada je EASA počela da zahteva da na nivou MRO-a jedno odeljenje koordiniše sva ažuriranja i dopune dokumentacije za sve što ima veze sa inženjeringom, odnosno održavanjem aviona. Interesantno je da smo se tada, kao organizacija, sertifikovali kao „non-EU member“ u EASA-u među prvima u Srbiji, ako ne i prvi. Digitalizovali smo dokumentaciju, napravili novu arhitekturu tog procesa baziranu na našem internom serveru i 2008. godine smo prešli potpuno na digitalnu dokumentaciju.
Valentina se pred penzionisanje nada prilici da još jednom profesionalno napreduje – želela bi da postane mehaničar saćaste strukture / Foto: Ivan Urošević, Tango Six Sa mesta šefa sektora ovog odeljenja, na svoj zahtev, vratila sam se u inženjering. Kako ne bih izgubila dodir sa strukom. Paralelno, dok sam radila, završila sam postdiplomske studije za ljudske resurse u okviru industrijskog menadžmenta. Zainteresovala sam se za taj aspekt posla i tu sam, zajedno sa Valentinom u jednom trenutku, preuzela celokupnu HR priču Jat Tehnike. Razvile smo testove i procese evaluacije za nove kadrove, pravilnike. Prešla sam iz tehničke u društvenu struku zbog sebe, želela sam da naučim kako da komuniciram sa kolegama. Iz toga se izrodilo nešto sasvim novo i posle mi se svidelo.
Nas dve smo uradile zaista pionirski posao. –
Briga o svima, bez obzira na pol Valentinu je karijera takođe polako nosila ka HR struci. Edukovala se u svim naukama koje je poželela da otkrije i iz radionice prvi put izlazi u konačno jedan, ako se tako može opisati, ženstveniji posao:
– Već sam Vam pomenula da sam psihologiju diplomirala, kratko sam se zadržala, nisam završila, filološki i pravni fakultet. Psihologiju sam zaista zavolela. Iz radionice izlazim u oblast bezbednosti i zdravlja i postajem konačno rukovodilac te službe unutar Jat Tehnike. Brinem o procedurama, povredama zaposlenih, upućujem ih na adekvatnu zdravstvenu negu, brinem se o neophodnoj opremi za zaštitu naših zaposlenih.
Vera je svojim izborom ponovo u hangaru. Odlučuje o puštanju aviona u saobraćaj nakon završenih radova / Foto: Ivan Urošević, Tango Six Sve ima svoje i sve je zanimljivo na svoj način. Da budete neverovatno koncentrisani i precizni kada popravljate analogni avionski instrument ili kada potpišete 550 uputa za razne redovne i vanredne zdravstvene potrebe vaših kolega. Velika je odgovornost u pitanju, i jedno i drugo. – priča Valentina i završava sa još jednom željom – da se penzioniše u još jednoj, potpuno novoj oblasti, kao mehaničar saćaste strukture.
– Mehaničar je, ipak, najlepši posao na svetu.
Taj osećaj, kada rastaviš uređaj. Lako ga je popraviti ali je teško naći šta ne valja. To je izazov. Najteže je naći da od 1000 sitnica postoji samo 9 njih koje mogu biti kvar. Lako je ono što je isto, ovde nikada nije isto i zato je najlepše biti avio-mehaničar. – ponosno zaključuje.
Prijateljstvo dugo tri decenije, bez promene poslodavca / Foto: Ivan Urošević, Tango Six – Ja bih tu dodala da smo u u oblasti inženjeringa firma koja je uvek imala vanserijske kolege. Slažem se sa Valentinom da je dijagnostika ono što izaziva, motiviše, inspiriše. Nekada neki deo ne radi ono za šta je projektovan. Dešava se i to. Naši inženjeri onda urade novu opravku, naprave novu proceduru, pošaljemo tu izmenu Erbasu ili Boingu, oni to odobre i rešimo veliki problem.
Nikada se nije dogodilo da Erbas ili Boing ne odobre neko rešenje inženjera iz Jat Tehnike. – sa ponosom zaključuje Vera.
The post [UMESTO PRIČE ZA 8. MART] Kako su Vera i Valentina uz ljubav prema avionima i uprkos muškaracima ostvarile svoje karijere u srpskom vazduhoplovstvu appeared first on Tango Six.

Nastavak na TangoSix.rs...