Izvor: Politika, 10.Dec.2011, 23:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dva avionska leta

Po­smrt­ni osta­ci ču­ve­nog pro­fe­so­ra pre­ne­ti su iz Lon­do­na u Be­o­grad re­dov­nom li­ni­jom JAT-a, se­dam­de­set go­di­na po­što je Jo­va­no­vić od­le­teo iz otadž­bi­ne 15. apri­la 1941. go­di­ne

Kovčeg s posmrtnim ostacima Slobodana Jovanovića prevezeni su u Beograd avionom u četvrtak, noćnim letom na redovnoj liniji JAT-a, u pratnji ambasadora Republike Srbije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Londonu Dejana Popovića.

Akademik Slobodan Jovanović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, pravni teoretičar i istoričar, predsednik Srpskog kulturnog kluba, potpredsednik i u dva mandata predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije izbegle u London tokom Drugog svetskog rata, napustio je Jugoslaviju 15. aprila 1941. a u otadžbinu se nije vratio za života. Preminuo je u Londonu 12. decembra 1958. godine.

Članovi Jugoslovenske kraljevske vlade, zajedno sa kraljem Petrom Drugim Karađorđevićem, napustili su zemlju dva dana pre nego što je 17. aprila 1941. okončan kratkotrajni Aprilski rat započet 6. aprila bombardovanjem Beograda. Jugoslavija je okupirana i razdrobljena od strane Hitlerovog Trećeg rajha i njegovih saveznika.

O odlasku profesora Jovanovića iz zemlje, avionom koji je poleteo sa aerodroma u Nikšiću, dragoceno svedočanstvo je ostavio Kosta St. Pavlović, karijerni jugoslovenski diplomata, koji je tokom Drugog svetskog rata bio šef kabineta predsednika Vlade Slobodana Jovanovića i Miloša Trifunovića.

Brižno vođene Pavlovićeve dnevničke zapise, ove godine su pod naslovom „Ratni dnevnik 1941-1945“ objavili „Otkrovenje” i „Službeni glasnik”.

Pavlović je 6. februara 1943. opisao i razgovor vođen dva dana ranije, na večeri kod Miloša Crnjanskog, kod koga je gost bio i Miloš Trifunović.

Stari radikalski uglednik je tada svedočio kako se mala grupa uglednika, predvođenih predsednikom pučističke vlade generalom Dušanom Simovićem, bombarderom prebacila iz Nikšića do Atine, da bi započela svoj izbeglički život i rad, koji je vodio preko Jerusalima u London, onda u Kairo pa opet u London.

„Pošli su kao u svatove, ili bolje rečeno kao bos u baru“, prenosi Pavlović svedočenje Trifunovića.

„Seli su, upravo ušli su posle ručka u jedan bombarder u kome je bilo mesta za četiri člana posade koji treba da rukuju sa četiri mitraljeza. Sa svih strana je otvoreno i postavljeni su mitraljezi. U taj mali prostor ušli su njih 10“, piše Pavlović.

„Simović je sedeo pored pilota, a stajali su jedan pored drugog kao sardine: Simovićka, Ninčić, Ninčićka i njihov Đura, Trifunović, Draško Stojković, Slobodan Jovanović i čini mi se još tri oficira. Bili su svi u običnim zimskim kaputima“, svedočio je Trifunović, opisujući da se bombarder digao na visinu od 6.000 metara, dok je „sa svih strana duvalo“, „hladnoća je bila strašna“. „Proređen vazduh i teško disanje“, „svi su bili promrznuti“, a „Trifunoviću su se pojavile zanoktice i počeo je da grebe na sebi odelo da umanji bol u prstima“.

Nastavljajući dnevnički zapis, Pavlović iznosi i nepoznate detalje o muci koja je tokom ovog leta zadesila Slobodana Jovanovića

„Prof. Jovanović je stajao rezignirano kao i svi ostali i, posle dva časa letenja, odjednom se skljokao na pod. Presavio se i zgužvao na gomilu, kao lutka od krpa. U licu je bio bledozelen. Niko se, usled malog prostora, nije mogao maći s mesta. Od huke motora ni reč se nije mogla čuti. Jovanović je bivao sve bleđi i zeleniji“.

Koliko je ta scena bila dramatična, pogotovo u opisanim okolnostima potpune nemoći drugih putnika da pomognu Jovanoviću, vidi se iz Pavlovićevog naglaska da su za profesora „svi mislili da je umro“.

A onda je ova čudna grupa putnika, iz bombardera koji je jezdio nad morem, videla pod sobom ostrvo Krf i „zelenilo“. Leteli su dalje „i najzad su se spustili negde na grčkoj zapadnoj obali“.

„Tu je prof. Jovanović odjednom oživeo i sam se digao kao da ništa nije ni bilo. Još uvek je samo bio bled“, navodi Pavlović.

Pojavili su se neki engleski oficiri koji su bili na aerodromu“ i rekli pridošlicama da ga Italijani i Nemci stalno bombarduju, zbog čega je aerodrom već evakuisan. Zato moraju odmah da krenu dalje. Grupa se ponovo ukrcala u bombarder, poleteli su i „spustili su se na drugi aerodrom gde im je isto rečeno“. Opet je avion morao da se vine u vazduh, „nastavili su odmah dalje, i tek su se posle pet sati letenja spustili na atinski aerodrom oko šest uveče.“

„Čudi me kako su uopšte ovo izdržali onako stari ljudi“, napisao je kao jedini svoj komentar Kosta St. Pavlović, opisujući ovaj događaj.

Slobodan Jovanović je u vreme ovog dramatičnog leta imao 72 godine, a Miloš Trifunović je od njega bio dve godine mlađi.

A ipak je to bio tek uvod u mnogo veću, ratnu i političku dramu, posle čijeg okončanja je Slobodan Jovanović 1945. godine ostao da živi u Londonu kao politički emigrant.

Dva avionska leta, između kojih stoji sedam decenija, onaj kojim je Slobodan Jovanović napustio Jugoslaviju, i ovaj kojim su njegovi posmrtni ostaci preneti u zemlju, ostaće kao neka vrsta simboličkih tačaka koje doprinose boljem razumevanju njegovog života i dela, ali i vremena u kome je delovao i okolnosti zbog kojih je njegovo telo do pre koji dan počivalo na groblju u Londonu.

Slobodan Kljakić

-----------------------------------------------------------

Sudski proces

Na suđenju Dragoljubu Draži Mihailoviću održanom pred Vojnim sudom Jugoslovenske armije u Beogradu od 28. jula do 6. avgusta 1946. godine, Jovanović je osuđen „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“.

Sl. K.

objavljeno: 11.12.2011

Nastavak na Politika...