Izvor: Politika, 14.Okt.2010, 23:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan više nije heroj
Bilo je potrebno vreme, ali Srbiju neće zaseniti tetovaže jednog razularenog sina
Jak je pokušaj da se napravi poređenje slike sotoninog izvršioca Ivana Bogdanova (Đenova, 12. oktobra 2010, Italija–Srbija) sa slikom Željka Ražnatovića zvanog Arkan (Zagreb, 13. maja 1990, Dinamo Zagreb–Crvena Zvezda Beograd, generalna proba potonjih ratnih pohoda). Ali poređenja su nepotpuna i ovde postoji samo jedan zajednički element koji je sugestivan: dvadeset godina kasnije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fudbal je još način da se nastavi politika drukčijim sredstvima.
Arkan je bio signalna lampica koja je upozorila na ono što je ključalo duboko u utrobi vlasti u Beogradu, naoružana ruka nacionalfašističke politike gospodara Balkana iz onoga vremena Slobodana Miloševića, izvršioca jednog naširoko prihvaćenog projekta koji je predviđao stvaranje velike Srbije.
Ivan Bogdanov je nezaposlen, ponovo vraćen u otadžbinu, često boravi u zatvoru, manje ili više svesno on je krajnja tačka jedne ,,nemoguće misije”, očajničke i manjinske. Ali pazite: zbog toga ga ne treba potceniti, on je svakako nosilac nedaća.
U Srbiji je u toku finalna utakmica koja, kao i svaki niski udarac, može da nas ružno iznenadi ali ne treba da nas „izbaci iz šina” i promeni tok istorije koja izgleda kao da je već napisana. Veoma dugo su cvetale mafije čije su glavešine bile u institucijama, ili su sarađivale sa tajnim službama, ili bile u kontaktu sa vojskom u jednom vrtlogu koji je opstajao zahvaljujući ogromnim zaradama koje su rezultat pljačkanja tokom rata, ili trgovine drogom i oružjem, tako da je mafija ojačala međusobno čineći ustupke, u nerazdvojnom spoju lažnog poštovanja i prave delinkvencije.
Ratni sukobi su predstavljali zaštitničko okrilje, za slučaj opasnosti, koje je pravdano raznim izgovorima kao što je izolacija od strane međunarodne zajednice, koja je dobar izgovor da bi se odnegovala perverzna biljka ultranacionalizma.
Pad Miloševića, tačno pre deset godina, početak je tranzicije koja je komplikovanija za onoliko koliko je do vitalnih ganglija države stigao kriminal. Niko nije hteo da odustane od svojih koristoljubivih renti koje je pružala pozicija bez borbe.
U epohalnom sukobu onih koji gledaju u prošlost i onih koji zamišljaju Srbiju u budućnosti pao je od metka snajperiste i prvi ministar Zoran Đinđić (12. marta 2003), vojnici koji su bili odani novim kretanjima morali su da se susretnu sa ostacima JNA (bivša savezna vojska), nostalgičarima jedne prošlosti koja samo u njihovim glavama nije prošla. Tajne službe su živele pored takvih duplih ličnosti. Ipak, polako ali neminovno, presušilo je to ogromno jezero. Postoji još jedan veliki mafijaš, begunac za kojim je izdata poternica, čije je ime Darko Šarić, gazda kokaina, verovatno akter u lutkarskom pozorištu koji je povlačio konce „huligana” koji su poslati u Đenovu. Još postoje ostaci ultranacionalista koji sviraju „gusle” izolacije od ostatka sveta, ali oko njih više nema Srbije koja ih sledi. Ćutljiva većina, ona koja je tolerisala najveće negativnosti pozivajući se na princip da se ipak radi o „njenim sinovima”, sada okreće pogled ka Briselu i budućem ulasku u EU o kome će započeti pregovori 25. oktobra. Postoji nada da će ponovo trijumfalno ući u društvo nacija nakon što su je prethodne odluke i postupci doveli do mizerne sadašnje ekonomske situacije. Istraživanja registruju još uvek 58 odsto u korist mišljenja da treba ući u EU, što predstavlja veći procenat od onog koji su imale mnoge druge zemlje u trenutku ulaska, a koje su već u uniji. Pod predsedništvom Borisa Tadića izglasane su značajne reforme kao što je ona koja predviđa da od sledeće godine vojska, teški krst i poslastica, neće više biti obavezna već profesionalna.
Svakako nije sve rešeno. Ratko Mladić je još uvek u bekstvu dok Holanđani zahtevaju prvo da on bude uhapšen da bi dali O. K. za dolazak u Brisel. Iz njegovih dnevnika koji su predati sudu u Hagu prošlih meseci zaključujemo da postoji direktna odgovornost Srbije za pokolj u Bosni. Ekonomska kriza je imala još više odjeka u jednoj razrušenoj zemlji koja je već bila slaba. To je navelo pojedine mlade ljude kao što je Ivan Bogdanov da odu na barikade, u jednu pobunjeničku aritmiju kojoj nema opravdanja. Kada se vrati u Beograd, on i njegovi sledbenici, neće biti dočekani uz počasti, već će biti odvedeni u ćeliju jednog od zatvora.
Sve ovo zvuči pomalo besmisleno kada izgovaramo u ovom trenutku, gledajući slike iz Đenove i slike sa gej parade iz Beograda. Ali Srbija se, ako je dobro pogledate, promenila. Bilo je potrebno vreme, ali neće je zaseniti tetovaže jednog razularenog sina.
Gigi Riva
objavljeno: 15.10.2010.
.jpg)
