Izvor: Blic, 30.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvuk klavira u srbijanskoj zabiti
Zvuk klavira u srbijanskoj zabiti
Sikaru, akademiku i našem Parižaninu, Miloradu Bati Mihailoviću predlažem da se nađemo u Galeriji Udruženja likovnih umetnika Srbije. Pita: 'Jel`to ono preko puta Srpske akademije nauka i umetnosti?' Zatecena, kažem da jeste.
Započinjemo intervju. Da li ste se vi to šalili da ne znate gde je galerija Udruženja u kome ste sada jedan od najstarijih clanova? - Ljudi pamte ono što vole ili ono što ne vole, a ne ono prema čemu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su indiferentni. Svojevremeno ste iz revolta napustili Likovnu akademiju, digli glas protiv Udruženja, otišli iz Beograda, najpre u Zadar, potom Pariz, Ameriku… Ne distancirate li se ponovo?
- Moja duša nije zarobljena i zato nisam reakcionar. Postao sam član Udruženja likovnih umetnika Jugoslavije kao veoma mlad slikar, kad smo bili braća, koliko toliko, bar što se tiče naroda koji ne naseda crkvama i podelama sveta. Svoj patriotizam ne umem da merim ni u kafani, ni u institucijama koje dele ordenje. ULUS revidira članstvo, pravo na ateljee, penzije, traži dokaze ko gde živi, izlaže li, plaća li porez. Pogađa li vas to?
- Napisao sam jedno oštro pismo i nameravao sam da ga uputim svim novinama. Hteo sam i da istupim iz ULUS-a kad su Ljubinki, rođenoj Beogradanki (Jovanović, Batina supruga i takođe naša ugledna slikarka, prim. nov.), odbili da dodele jedan prazan atelje od 20 kvadratnih metara s obrazloženjem da pre nje ima dvesta molbi. Prijatelji su me sprečili, jer je pismo zaista bilo otrovno. Ne želim više da se bavim tim ULUS-om.
Da li ste poput nekih umetnika i vi danas politički angažovani?
- Sve više verujem da u čoveku ima nešto što bi se moglo nazvati dostojanstvo. To je priroda dala svim živim bićima, i vrapcima i krokodilima, i Englezima i pobednicima, i gospodinu Bušu i Bušmaninu, i Bin Ladenu. Čovek mora da zna da će ga i životinja ugristi pošto oseti da joj ubija dostojanstvo, iako je gaji i voli godinama. Grdno se vara onaj ko misli da može preko dostojanstva da ide. Reči ko što su patriotizam, civilizacija, angažovanost, nemaju više jasno značenje. Ne bih nikad birao ništa drugo nego što mi je dato dolaskom na svet. Nit` bi naciju promenio, nit` bi odrekao svojih učinjenih gluposti. Je li i biti umetnik diskutabilno?
- Ovog trenutka vladari sveta bi hteli da je umetnik onaj ko poređa plastične cipele, napuni kesu s govancetom i to nazove instalacijom. Uz obrazloženje da su umetniku sva sredstva komunikacije dozvoljena.
- Ko je taj bednik koji misli da može dati pravo nekome da se nazove umetnikom. Naše babe bile su prvi konceptualni umetnici: kad su u gostinske sobe na zidove kačile reklame za shell, preko kojih su stavljale peškire ukrašene svežim cvećem i ofarbanom školjkom. Ili kad bi na vezeni stoljnjak polagale kićeni kolač čiji je prvi komad bio namenjen ognjištu, a drugi putniku-namerniku. Eto to vam je koncept jednog naroda-ubice!? Naroda koji, istina, nema Rembranta, ali je usred nesreće iznedrio bar pedeset likovnih kolonija odavde ka Jugu. I narod se menja, postaje sebičniji zabrinut za budućnost, potkupljiviji.
- Ma sve će to da prođe. Labusa ima po Nemačkoj koliko hoćete. Može pod kiriju da se uzme i odlično uradi ono što zna i ovaj naš. Da se ne lažemo. Ljudi od duha ne mogu da se kupe. Nikad neću zaboraviti kad smo jednom Mića Popović, neki Francuz i ja u srbijanskoj zabiti čuli zvuk klavira. Francuz je mislio da halucinira, jer je malo popio. Tragom muzike, stigli smo do sela u kome je meštanin, po povratku sa studija, svojima držao koncert. Seljaci su nam kazali da će tek sutra biti slavlje kad otvore izložbu i pozvali da prenoćimo. Mislite li da je duhovna žed i sada ista?
- Sad sam se vratio iz palanke - Raške - i odavno ništa lepše nisam doživeo od te ispoljene ljubavi prema svemu što je duhovno. Među nama slikarima bili su Italijan, dvoje Šveđana, Francuz, Makedonac i jedan sa Nepala. Katmanduac me je molio da udesim sa vlastima da postane Srbin kako bi ponovo dolazio. Radovali smo se jedno drugome kao klinci kad nađu sebi slične. Ima li slične radosti i u Parizu ili je i dalje mučno biti Srbin?
- Pariz je grad u koji su ljudi dolazili da ostvare pravo na ćutanje. Većina njih bili su pisci, pesnici, slikari, vajari... Pariz pokazuje snishodljivost i poštovanje prema ljudima od duha i danas. Prema ostalim stranim radnicima ciničan je, osim ako nema interesa. Da li vam poštovanje ukazuju oni koji vode Jugoslovenski kulturni centar?
- Možda je trenutak da to kažem preko novina. Srpska dijaspora u Parizu veoma je kompleksna. Nekada je u Centar dolazio 'mali čovek' ne toliko da bi slušao o Crnjanskom, nego da bi uz rakijicu ćaskao s prijateljima. Centar je bio možda nedovoljno kulturni, ali je bar bio neki centar. A sada nit` je kulturni, nit` je centar. Teško je ujediniti tu podeljenu srpsku dijasporu u kojoj ima Nedićevaca, Ljotićevaca, Miloševićevaca… Srbin nosi u sebi izrazito pravo na ja. Treba mu znati prići, a ovi novi, znate, odmah su počeli sa instalacijama i šampanjcem, selektivnošću… Novi trend traži novo ruho.
- Zašto bi jedan kulturni centar bio pomodarski. Instalacije su kao mini-suknje. Smisli ih modni kreator negde u svetu, a dok dođu do nas, više nisu samo kratke, već mora i guza da se vidi. Možda konzumenti upravo to traže?
- Molim vas lepo, to vam je kao kad bi vam neko rekao od sad ćeš da jedeš ono što je moderno. A moderno je, recimo, da sva jela budu slatkasta. Ljubinki i meni desilo se baš to na putu za Ameriku. Bio sam očaran kad sam ugledao papriku, ali avaj, unutra je bio džem! Ljudi su ipak, pre svega, geografska bića. Posebno Srbi. Vole ljuto i slano i kad žive u Sloveniji! Nije li prilagođavanje ipak nužno? Zar nismo poraženi, gubitnici?
- Mnogi će mi zameriti što ću ovo reći, ali pobednika nema. To je fizička kategorija apsolutne privremenosti. Strašno mi je bilo u vreme bombardovanja, ali moram da vam priznam, možda nam je to poklon sudbine. Jer, moramo da se vratimo sebi, da prestanemo da se delimo. Svi to kažu, ali svedoci smo da se deobe nastavljaju?
- Rekoh vam, bez dostojanstva više nema života. Mi smo došli do te ivice. Sve te Solane, uzurpatorsko-cinične dominacije u ime ne znam čega, prolazne su. Buš sme da kaže da se američkom zločincu sudi u Americi, a mi ne smemo, jer nam se može desiti da ne dobijemo obećani novac koji nikako da stigne. Milena Marjanović
Kao da Adamu nije bilo lepo
Rekoste mi usput da su žene iskrenije slikarke od muškaraca.
- Samo jedan vek je prošao od kada su žene počele da oslobađaju svoj duh, postaju slikarke, filozofi, pesnikinje... Žene kreiraju umetnost ne trudeći se da budu odvažne. Koliko je samo vekova Eva bila kriva što je Adamu dala jabuku. A njemu kao nije bilo lepo!
