Izvor: Vostok.rs, 27.Maj.2016, 20:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtvenik – ljubavni poklon
Beograd početkom devedesetih godina. U gradu vlada prilično čudna atmosfera. Ratuje se na nekoliko stotina kilometara udaljenosti, milicija šeta gradom u maskirnim uniformama, česte demonstracije, najosnovnije stvari se teško ili uopšte ne nabavljaju. Caruje „dojče” marka i preprodavci iste. A da sve bude još luđe, noćni život cveta. Teško da je postojalo vreme kad se više izlazilo. Klubovi su se otvarali na sve strane, pri tom, ne samo oni koje su posećivali primerci ljudskog roda sa trenerkama upasanim do grla. I te kako je bilo i onih drugih i drugačijih, pa se stvorila neka granica.
Bila su to dva sveta koja se nisu mešala. A ti drugačiji trudili su se da ih nekako mimoiđu vojni pozivari, dok se noću išlo s koncerta na koncert, sa žurke na žurku. I sve puno. Svake večeri. Jedno od tada posećenijih mesta je bila i „Barutana”, u prostoru Velikog barutnog magacina u Donjem gradu Beogradske tvrđave. Ljudi su se spuštali u kamenu salu, što na koncerte, što na žurke. A ti koncerti i žurke delovali su nadrealno u okruženju starih kamenih spomenika.
Otprilike u to vreme, na nekom koncertu, našao se i mladi par. I to na prvom izlasku. Dečko je pomislio da mu se konačno nasmešila sreća kad je devojka pristala da ode sa njim u „Barutanu”. Bolje mesto teško da je postojalo. Em Kalemegdan, em klub na tvrđavi. Sve puca od romantike. Međutim, dečko je očigledno smatrao da to nije dovoljno. Pogledavao je po klubu u pokušaju da nađe nešto čime bi mogao da je fascinira. I ugledao je to nešto. U glavi mu se odmah izbistrio plan. Koncert se završio, otpratio je devojku, pa se negde pred zoru vratio na Kalemegdan. U „Barutani” nigde nikoga. Prišao je jednom od spomenika, manjem, koji se prilično klatio u ležištu. Malo cimanja i razglavljivanja i – spomenik je bio spreman za prebacivanje. Devojka će se sigurno vrlo iznenaditi kad ujutru na kućnom pragu zatekne nešto što bi moglo da se opiše kao nadgrobni spomenik, sa sve mašnicom i ružom. Voli istoriju, svakako, a i lepo će izgledati u njenoj sobi.
I spomenik je poslužio svrsi, baš onako kako se mladić i nadao. Dalje je sve išlo po protokolu, zabavljanje, izlasci, pa na kraju i brak i deca. Česte selidbe, a spomenik sve vreme sa njima. Lepo izgleda u stanu, a može da posluži i kao držač za saksije. Svakako više nego zanimljiv komad za nekog ko voli antikvitete.
ilustracija
Beograd, mart ove godine. Čudnom igrom slučaja, nižepotpisani saznaje da negde na Novom Beogradu postoji taj spomenik i da nekadašnji momak i devojka iz „Barutane” hoće da ga se rastosiljaju. Malo raspitivanja, sve da bi se saznalo da su shvatili da je takvom primerku ipak mesto u muzeju. Ali, ako bi ikako moglo bez dizanja prašine. Raspitivali su se okolo, čak su hteli da ga ostave pored kontejnera, uz dojavu nekom od nadležnih gde se nalazi i da mogu da ga preuzmu. Od toga nije bilo ništa.
Jedan prijateljski telefonski razgovor sa Oliverom Vučković iz „Beogradske tvrđave”, pod čijom je nadležnošću Veliki barutni magacin, nekoliko prosleđenih fotografija, i stvar je gotovo rešena. Ona je fotografije pokazala Veselinki Lini Ninković, savetniku u Narodnom muzeju, koja je odmah shvatila o čemu se radi. Nikakav nadgrobni spomenik, nikakva stela, radi se o žrtveniku Aleksandra Severa, rimskog cara iz trećeg veka. I mora hitno da se ponovo nađe u vlasništvu Narodnog muzeja.
Spasilački tim je organizovan koliko za sutradan, u sastavu Olivera Vučković i Nenad Đorđević iz „Beogradske tvrđave”, Lina Ninković, ovaj novinar i još jedan snažan momak. Sve privatnim automobilom, čije su spone, amortizeri i osovine, sem petoro putnika, imali da izdrže i poveliki kamen u prtljažniku. Pa dokle stignemo. Usput, Lina je pokazivala karticu iz kataloga muzeja sa fotografijom i opisom dotičnog žrtvenika. To je taj, nema greške.
Spomenik je zatečen u hodniku zgrade, na sveopšte oduševljenje. Komad istorije, i to važan, u beogradskom soliteru. Pri tom dobro očuvan, bez ikakvih oštećenja. Opet nadrealizam u praksi! Sada valja spustiti kamen do prizemlja i ubaciti ga u automobil. Na svu sreću, lift radi. Ko bi peške teglio stenu od osamdesetak kilograma niz stepenice? A žrtvenik, uvijen u papir, kako se ne bi oštetio, nastavlja svoje putešestvije.
Na samom ulazu nova nevolja. Gotovo. Dok je ubacivan u prtljažnik automobila, na dvadeset metara prolazi vozilo interventne brigade policije. Polako, mili pet na sat, a oni iznutra gledaju čudnovat prizor. U sred bela dana, sunce sija, a neki ubacuju u automobil nešto uvijeno u hartiju. Kao scena iz filma, samo što je ovo nekako malo za leš ili slično nepočinstvo. Biće da ipak nismo bili dovoljno sumnjivi, a i Olivera i Lina su davale na ozbiljnosti, pa su policajci produžili. Žrtvenik je konačno bio na putu za Veliki barutni magacin, gde mu je i mesto. Nalegao je tačno u ležište, iz kog je iščupan pre više od dvadeset godina. I dvodecenijski čuvari žrtvenika konačno su mogli da odahnu. Operacija spasavanja uspešno okončana, svi srećni, svi zadovoljni. A i oni amortizeri su izdržali.
Beograd, 1927. godine. Grad se užurbano gradi posle rušenja u Prvom svetskom ratu. Pogotovo na Gornjem i Donjem Dorćolu, sve od današnje ulice Vase Čarapića, skoro do Dunava. Radnici krče ono što je zaostalo od ruševina, ruše stare čatrlje, na čijem prostoru niču nove kuće i zgrade, sve lepša od lepše. Tako su kopali i na uglu ulica Kneginje Ljubice i Simine. Usput nailaze na neke delove keramike, razne druge sitnije predmete, što i nije čudno kad se zna ponešto o istoriji grada i narodima koji su se smenjivali na ovom tlu. Još dublje kopanje, i pijuk udara o neki kamen.
Na prvi pogled, obična kamenčina. Taman kad su hteli da ga razbiju, uvideli su da nešto nije sasvim u redu. Biće ipak da nije baš od onih uobičajenih, delovao je nekako obrađeno. Ljudi su nastavili da otkopavaju i ubrzo im je pred očima našao nekakav spomenik. Opet, ništa neobično, nailazili su na to i ranije, pošto je to ipak vreme kada je i otkriven najveći broj kamenih spomenika ispod Beograda. Ipak, ovaj je bio gotovo potpuno očuvan, a na sebi je imao i nekakva slova. Posle kratkog većanja, reše se da pozovu nekog iz Narodnog muzeja jer, ako neko zna šta je to i otkud to tu, to su oni.
To je bio odličan potez, pošto se tada i mnogi antikvar i trgovac starinama motao po gradilištima. Otkupljivali su sve što su mogli, na licu mesta, pravo od kopača, kad niko ne gleda. Tim stvarima bi se kasnije potpuno izgubio trag i bog zna gde je to sve završavalo.
Oni iz muzeja nisu gubili vreme, brže bolje su se stuštili ka nalazištu i preuzeli spomenik. Slova su odmah rastumačena: i dan danas piše da je vojnik Legije 4. Flavija taj žrtvenik posvetio Jupiteru, vrhovnom rimskom bogu, a na pomen cara Aleksandra Severa. Tako je žrtvenik i smešten u prvu polovinu 3. veka, s obzirom na to da je dotični car vladao od 222. do 235. godine, kao poslednji vladar iz dinastije Severa. Žrtvenik je od krečnjaka, natpis je nastao klesanjem, a dimenzija 60 h 28 h 23 centimetra. Zaveden je u inventar muzeja kao deo Zbirke antičkih i srednjevekovnih epigrafskih i anepigrafskih spomenika, pod inventarnim brojem 112. Obrađen je i pripremljen za izlaganje.
Tridesetih godina žrtvenik je prebačen u lapidarijum Muzeja kneza Pavla, postavljen u parku između Novog i Starog dvora, pa su prolaznici i posetioci mogli da vide kamene spomenike pronađene uglavnom na teritoriji Beograda. Ne zna se tačno gde je bio kasnije, tokom i posle Drugog svetskog rata. Verovatno u muzejskim depoima. Izlagan je i na nekim otvorenim prostorima, da bi se na kraju smirio u Sali 1 Velikog barutnog magacina u Donjem gradu Beogradske tvrđave. Sve do onih devedesetih.
Dvadeset prvi maj 2016. godine. Žrtvenik, sređen i umiven, moći će da se pogleda u Noći muzeja. Sve u mnogo puta pomenutoj „Barutani”. Baš onde gde mu je i mesto. Smirio se posle skoro 1.800 godina. I nadamo se da je tu kraj njegovim putešestvijima.
Fotografije iz arhiva JP "Beogradska tvrđava"
Autor: Nemanja Baćković
Zabavnik
