Izvor: Radio Slobodna Evropa, 14.Jun.2015, 13:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zoran Kesić: Vlast ugrožava lepotu premijera

Voditelj beogradske popularne satirične emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ govori za RSE ko će biti junak naredne emisije, koje izjave su ga inspirisale proteklih sedam dana, čućete zašto smo ga pitali kad mu ističe ugovor sa B92, kako opstaje u medijskom prostoru u kome je ugrožena sloboda medija, da li je imao cenzorske intervencije, da li podleže autosenzuri, raširenoj boljci srpskog novinarstva, da li je neko odbio da gostuje u njegovoj emisiji, a da li se neko nudio?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa <<
Zoran Kesić je ovogodišnji dobitnik nagrade „Staša Marinković“ lista Danas za beskompromisnu satiričnu kritiku vlasti i za solidernost sa kolegama.

Kesić: Junak ove nedelje, kao i junak svih ranijih nedelja i meseci je, eto, „na iznenađenje svih“ - Aleksandar Vučić!

Kesić: Jaka konkurencija. Na drugom mestu je izjava da treba letovati u Srbiji, i slažem se, treba letovati u Srbiji. Konkretno, ja ću letovati na Borskom jezeru, kao premijer, zamalo, prošle godine, ali ipak, favorit izjava ove nedelje je priznanje gospodina Vučića da nikada nije bio lep, a pogotovo sada, kada ga sve ove brige more i kada su ga toliko skolile, da i minimum neke fizičke lepote koje je možda imao, sada je potpuno nestala, i da citiram premijera – 'Sada ne ličim ni na šta'. Ja tu izjavu shvatam kao jedan, možda, apel ili poziv opoziciji da nikako ne pokušava da dođe na vlast, jer – evo šta vlast napravi od čoveka. Lepog poružni, ružnog još više naruži. Setimo se Čedomira Jovanovića dok je bio na vlasti – bio onakav, žgoljav, nikakav. Evo ga sad u opoziciji – razbacan, nikad bolje nije izgledao, što pokazuje direktan uticaj vlasti na fizički izgled konzumenta iste. A, s druge strane, možda premijer želi ovom izjavom da se nekako približi narodu, da sve manje mislimo o sebi da smo lepi, pa u tom smislu imati jednako lepog, odnosno ružnog premijera, nekako meni je lakše.

Kesić: Zašto, kad smo kod premijera,  dokle nam je ugovor? Ugovor nam je, kao i svaki ugovor, do kraja godine, onda krajem godine sednemo pa obnovimo ugovor za još godinu dana. Ne pravimo ugovore duže od godinu dana, jer nikad se ne zna šta nosi dan, a šta nosi premijer.

Kesić: Pa dobro, a gde ćete, šta ćete onda, posle?

Kesić: Ne znam da li ste videli inicijativu da se (Studio B je procenjen na oko 350.000 evra) organizuju građani pa da sami kupe taj Studio B i da prave program po svojoj želji?

Kesić: Ne, ne prilagođavamo naš humor i ono što iznosimo u ovoj emisiji eventualnom činjenicom da je neko loše prošao zbog toga što je govorio ili pisao. Od početka emisije imamo naš stil, imamo nekih pet, šest stavki koje smo i pre početka epizode sami sebi napisali kakva mora da bude emisija. Jedna od prvih stavki je – mora da bude kritična i mora da se jasno vidi naš stav u svakoj epizodi, pa makar se taj stav ne svideo gledaocima, vlasti, opoziciji. To je naš stav i mi imamo kvorum oko tog stava, kad kažem 'mi', govorim o ekipi nas nekoliko momaka koja stvara 24 minuta. Nama je najbitnije da iza svake epizode možemo da stanemo kao ekipa koja je tu emisiju napisala. To je jedino merilo onoga kako mi radimo, po sopstvenoj savesti a ne po diktatu gledalaca, vlasti ili opozicije.

Kesić: Apsolutno ne, ne zato što nemamo na umu da nas premijer gleda nego da nas bilo ko gleda, jer mislim da bi nas to samo bez veze opteretilo, da praviš emisiju namenski, znajući da će neko da je gleda, pa šta će taj neko da kaže. Baš nas briga, mi pišemo emisiju kakvu bismo mi voleli da gledamo. To je jedan prilično sebičan stav, ali mislim da je, s druge strane, i iskren stav. Drago nam je što premijer gleda, kao što nam je drago što i bilo koji drugi gledalac gleda.

Kesić: Ne mogu da kažem da ne bolujemo od autocenzure ako je autocenzura naš lični osećaj šta je primereno, šta ne, šta je pristojno izneti pred gledaoce, a šta nije pristojno. Ako se to zove autocenzura, OK, imamo autocenzuru, ali to je više neki profesionalni kodeks, a možda i moralni kodeks, zasnovan na kućnom vaspitanju, šta je prilično, a šta je neprilično. U tom smislu imamo svoje granice.

Kesić: Prati, da. Meni imponuje da budem taj kec ili Dvadesetčetvorka iz rukava gospodina Vučića. Šalim se, naravno. Uopšte ne doživljavam to tako jer ne osećam da smo moja ekipa i ja alibi bilo kome. Zašto nas ne diraju? Pa, možda im je glupo da pokažu da ih naša šala pogađa. Mi volimo o sebi da mislimo da smo narod sa smislom za humor, koji voli da se našali na svoj i  na tuđ račun. Konkretno, ako govorimo o političarima koji su najčešća meta naših šala, oni su vrlo egocentrični ljudi, s vrlo visokim mišljenjem o sebi. Zamislite, jedan takav čovek da dozvoli da drugi vide da ga pogađa šala!? On je, zaboga, iznad te šale. On je nedodirljiv. Možda je to jedan od razloga zašto se prave da ne postojimo.

Kesić: Ja mislim da nije. Razumem zašto me to pitate, zato što je satira i generalno humor najbrža prečica do pažnje gledalaca i slušalaca, konzumenata medija. Mladi, evo, moja bratanica ima trinaest godina, i kaže mi kako njeni drugari obožavaju moju emisiju, našu emisiju, pardon. Šta oni vide u toj emisiji? Pa oni u toj emisiji vide nešto smešno, nešto im je zabavno, neki tamo čika zeza neke bitne čike. To je prečica do njihove pažnje, i možda zbog toga se čini da je satira jedini način kritike, ali mi zaboravljamo da postoji puno odgovornih, ozbiljnih novinara koji se godinama i decenijama bave ovim poslom, kritikom, između ostalog.

Kesić: Mislite na intervju koji radi kolega Miladinović?

Kesić: Ja moram da priznam da mi je drago što se pojavila ta emisija, koja nije redovna, to je povremena emisija, kad se steknu uslovi, kako ja vidim. Evo, sad neće ići ta emisija u nedelju , niti je planirano. Meni je super što pre nas ide tako nešto zato što možemo da se nadovežemo na tu emisiju. Kada je gost bio Aleksandar Vučić, naša emisija je počela time što ja, kao plašljivo, ulazim u studio i proveravam je li još tu ili je otišao. Sada, nakon Ivice Dačića, počeli smo emisiju sa scenom njega u raju, gde je on u Tbilisiju, doživeo čovek da prelepe Gruzijke pevaju Miljacku, u belo obučene. On se bukvalno našao u raju. Mi volimo takvo povezivanje. Ranije, za vreme Utiska nedelje, svaku emisiju bismo započinjali nadovezivanjem na Oljinu emisiju. Meni se sviđaju ti paketi – ozbiljan pristup, a nakon toga naš pomereni satiricni pristup. Drago mi je što postoji emisija kolege Miladinovića, mislim da on dobro to radi.

Kesić: E, pa nije odbio, ali nikako ne možemo da ih 'navatamo' da dođu. Možda je to jedan elegantan način da se ne kaže: 'Neću da dođem.'

Kesić: Jurimo Dušana Kovačevića, imam čvrste garancije da će Basara doći u sledeću emisiju, jer smo ga zvali još u prvu epizodu, pa je onda on rekao: 'Pa šta je to, je li to radio?'. 'Ne, ne, televizija'. 'E, na televiziju ne mogu', pa se onda pojavi u još petnaest TV emisija. Koga još jurimo? Da, Caneta iz Partibrejkersa, voleli bismo Koja Zeleni Zub iz Discipline kičme da nam dođe, i tako, eto.

Kesić: Neki gostuju dva i više puta zato što znamo da od njih možemo da dobijemo dobar materijal, a to je najbitnije u našoj emisiji. Rekorder po broju pojavljivanja je kolega Draža Petrović, novinar Danas-a. On je bio šest puta, i sad, nedavno, u Danas-u je dobio zasluženu šolju s njegovim likom i ta šolja je simbolično povučena iz upotrebe, ali nadamo se da i Dragoljub Petrović neće biti povučen iz upotrebe.

Kesić: Ne, ne, nije se nudio Ivica Dačić. Moguće da je, kada je bio na TV B92 pozvao da se čujemo, da prosto razmenimo neka mišljenja telefonom, ali u jednom krajnje simpatičnom maniru. Tako smo malo se popričali. On je pozvao jer je fan emisije, barem tako mi je rekao, a svaki fan emisije zna da mi političare ne dovodimo u studio. Ne želimo da taj naš energetski prostor osmudimo političarima.

Kesić: Neće da dođe. Mi smo zvali Olju, lično sam je zvao za pilot epizodu da dođe, da nam pomogne svojim kredibilitetom. To je bilo vreme dok se još stvarno nigde nije pojavljivala, nije davala intervjue, uredno je vodila Utisak nedelje. Posle, kada se desila cela situacija sa skidanjem, kako da kažem, odlaskom Utiska nedelje sa malih ekrana,  naravno da smo je odmah pozvali da dođe kod nas, u kom želi svojstvu, telefonskom, kao analitičar, kao gošća, ali ona je sama procenila, i mislim da se slažem s njenom odlukom, da ne bi bilo to uputno da ona dolazi u emisiju  na televiziji sa koje je otišla.

Kesić: Naravno, uz veliku zahvalnost što smo dobili tu nagradu, kažem 'mi' jer je doživljavam kao nagradu celom timu, ja ne mislim da naša emisija beskompromisno kritikuje vlast. Naša emisija beskompromisno kritikuje glupost, sa koje god strane da dolazi. Sticajem okolnosti, vlast je takva, da najčešće glupost dolazi sa strane vlasti, ali to nije naša greška. Mi prosto tretiramo najvažnije događaje, ono što je pred očima svakom konzumentu medija, svakome ko ode na neki sajt pa pročita glavne vesti – mi te glavne vesti rašrafljujemo, analiziramo, okrećemo, k'o dete kad vidi igračku pa hoće da vidi šta je unutra. Mi to radimo, a najvažnije vesti, de facto, jesu vesti o potezima, izjavama ljudi na vlasti. Uglavnom jednog čoveka na vlasti. Mi se time bavimo, tako da bi mi bilo draže da je formulacija nagrade 'beskompromisna kritika gluposti, nedoslednosti, loših odluka', eto, to.

Kesić: Solidarnost sa kolegama – super, ali šta smo mi doprineli da kolege ne zglajznu? Ništa nismo. Pokazali smo solidarnost, ali kao da nismo. Mi smo, kao ekipa, kada su bili oni protesti ispred zgrade B92, kad je nestala emisija Utisak nedelje, mi smo svi otišli tamo kolektivno, kao gledaoci te emisije. I onda su ljudi nas gledali kao neke bele mečke – 'Šta ćete vi ovde, kada za pola sata kreće vaša emisija na istoj ovoj televiziji ispred koje ste vi da protestujete?'. Rekoh: 'Pa nismo mi došli kao autori te emisije nego kao dugogodišnji gledaoci Utiska nedelje i došli bi i za bilo koju drugu emisiju čiji smo fanovi i gledaoci'. Tako da to nije meni neka solidarnost, neka hrabrost, to mi je kućno vaspitanje i pristojnost da, ako se ne slažeš s nekom odlukom, ako misliš da je pogrešna i loša odluka za društvo u celini, pa izađi da protestuješ. To je minimum koji smo mogli da uradimo.

Kesić: Ja sam odavno izgubio iluzije da će emisija koju ja radim – ja već dvadeset godina radim na televiziji – biti emitovana na nekoj za mene savršenoj televiziji, gde bih ja bio deo jednog tima u koji kompletno verujem. To je već godinama nemoguće jer sve televizije moraju da jure rejting, pa samim tim da u svom programu imaju sadržaje koji se možda čak ni urednicima te televizije ne sviđaju, ali njihov stav je 'A šta mi da radimo? Mi moramo da jurimo rejting, narod to voli, pa daj to narodu.'. E, u tom smislu nema te televizije danas za koju bih ja mogao da kažem 'To je taj program gde bih ja voleo da bude naša emisija'.

Kesić: Nemamo statistiku, ali imam lični osećaj da smo najviše puta pominjali premijera Srbije, gospodina Aleksandra Vučića.

Kesić: Nije naš kriterijum glupost. Naš kriterijum su najvažnije vesti. Gospodin Vučić je u svim najvažnijim vestima, viđamo ga više puta dnevno, uredno, za doručak, ručak i večeru, i mi ne možemo to da ignorišemo. Onda se stiče utisak da smo se mi ostrvili na „jadnog“ premijera i samo na njega. Pa dobro, kad ga ne bude u medijima, onda ćemo mi da pokrivamo teme kojih bude bilo.

Kesić: Hvala Bogu, mi ne manjkamo takvim biserima i to je dobro za našu emisiju. Bubice i ostali insekti se pojavljuju iz epizode u epizodu, često bubice dobijemo i od njega. I Vulin ima neke svoje bubice.

Kesić: Da, gospodin Vučić je u Sarajevu objasnio ratove i nesreće koje su se u regionu dešavale devedesetih bubicama, u smislu: 'Svi smo imali tada neke bubice, a sada smo postali ozbiljni ljudi pa ih više nemamo'. Mi smo to istakli kao jedno savršeno objašnjenje nesreća na ovom prostoru devedesetih – bubice. Kad se kaže: 'bubice', to je tako nekako benigno, maltene iz Baby Channel-a koji ja gledam, i samim tim težina tih zločina i nesreća nekako se gubi. Bubice.

Kesić: Mislim da nemamo potrebe previše da povlačimo argument ružne prošlosti, ili, da budem objektivan, prošlosti, jer siguran sam da i u sadašnjosti ima puno tema za šta bismo mogli da ih uhvatimo. Ja dozvoljavam svakom čoveku, bio on premijer ili bio rudar ili bio seljak na pijaci, da promeni svoje mišljenje, da promeni svoj stav, i radujem se ako je ta promena na bolje. Stvarno. Povremeno, kad sam sebi uleti u usta, ne premijer,  nego bilo ko drugi, onda nas natera da podsetimo građanstvo na nekadašnje izjave.

Kesić: Nismo imali nikad sugestiju da o'ladimo sa nekim, i to mi je zaista drago, jer onda, prosto, to više nije ta emisija, ako ti o'ladiš s ovim ili onim. To bi ljudi primetili. I primećuju. Gledaoci primećuju, iako se to ne dešava. Verujte mi, mi najveće pritiske dobijamo od naših gledalaca koji kažu, posle svake druge ili treće emisije, 'A, nema Vučića u emisiji, aha, zavrnuli slavinu, ne smeju ni oni više'. Kada je reč o pritiscima, mi nemamo pritiske sa strane vlasti, sa strane menadžmenta televizije, sa strane ne znam ni ja kojih nekih. Ne. Mi imamo pritiske od strane naših gledalaca koji su postali toliko razmaženi, toliko je ono što mi radimo njima neki ventil, valjda u nemogućnosti da sami nešto promene, kažu naglas, nemaju taj megafon nego smo im mi megafon, oni od nas očekuju da mi u svakoj emisiji ispunjavamo njihovu želju da opsuju nekoga. E, pa dragi gledaoci, mi ne radimo po vašem diktatu. Jeste nam dragi, ali mi radimo po diktatu naše lične savesti. I ponosan sam na moju ekipu zato što se ne dodvoravamo našim gledaocima - a mogli bismo - oni su taman na nivou gde je naša emisija njima sve, i često tako kažu, pišu nam. I sad mi da ispunjavamo njima želje!? E, pa nećemo. Kad zasluže, mi prozivamo, kad ne zasluže, mi radimo nešto drugo.

Kesić: Jeste. Zašto da ne? Ja sam uvek za to da se glasno kaže, ali ne u smislu da ohrabrujemo ljude da se bore  politički, protiv ove a za neku drugu opciju. To ne. Mi ne lobiramo ni za koga. Volim da budemo vrlo jasni, mi tretiramo glupost, koje god da je boje. Dal' je to „žuta“ glupost, da li je „napredna“ glupost, kakva god da je glupost mi se borimo protiv toga i za jednu pametnu Srbiju. Ako pametna Srbija podrazumeva da se jasno kaže, da se stvari nazovu pravim imenom, e, to jeste naša borba. I uopšte neću da pristanem da smo mi najveća opozicija u Srbiji. Neću da budem opozicija. Ne sviđa mi se. Volim da budem vlast!

Kesić: Šta sam sad rekao? (Smeh) Nije.

Kesić: (Smeh) Neću, ne. Ne, neću da prođem kao Janković.

Kesić: Imam svoju opciju. Kada sam rekao: 'Hoću da budem vlast' – hoću na vlasti da bude zdrav razum, na vlasti da bude pamet a ne glupost, a ne primitivizam, ne džiberluk. To treba da bude vlast. A sad, političari neka sprovode svoje programe, ali vlast među narodom, u našim životima, mora da bude istina, ako je nešto glupo, da se kaže da je glupo, ako je nešto zlonamerno, da se kaže da je zlonamerno, ako je nešto nazadno, ako nešto ugrožava naše živote, živote naše dece, bilo da je to televizijski program, bilo da su to odvratni, zaglupljujući rijaliti programi, to mora da se nazove pravim imenom i da se kaže: 'To je glupost, i urednici koji to promovišu zbog sopstvene koristi i koristi svoje televizije su zlo'. Hoću da se zlo nazove pravim imenom. Eto, to treba da bude vlast. I baš me briga.

Kesić: Iznervirali ste me sad.

Kesić: Jer me terate da pričam o tome. (Smeh)

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...