Izvor: Blic, 26.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Znam zašto smo ovoliko ludi
Znam zašto smo ovoliko ludi
Nebojša Glogovac je dobitnik nagrade 'Zoran Radmilović' za ulogu Njaga u predstavi 'Zlatno runo' Borislava Pekića, u režiji Nebojše Bradića, što je odlučeno još tokom ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Nagrada mu je, kao što je to običaj još od 1989, od kada je ustanovljena, uručena sredinom ovog meseca na posebnoj svečanosti, organizovanoj tim povodom. Naš sagovornik je s tim u vezi rekao: 'Drago mi je što sam u tako dobrom društvu'. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << U 'Buretu baruta', jednoj od naših najznačajnijih predstava poslednjih desetak dramatičnih godina, Nebojša Glogovac i dalje rado igra. Jugoslovensko dramsko pozorište je prvi put posle ratne pauze učestvovalo na MES-u, pozorišnom festivalu u Sarajevu, upravo sa ovom predstavom. O svojim utiscima iz tog grada kaže:
- Ako ne računam da sam jedanput kao mali prošao kroz Sarajevo i zadržao se taman toliko da moji roditelji popiju kafu, onda je ovo moj prvi svestan susret sa tim gradom. Imao sam utisak da postoji neki bol, da je neka tuga još tu i da su ljudi i dalje pritisnuti time što im se dešavalo, svim tim umiranjim. Kada se ulazi u grad vide se dva ogromna groblja, kao dve njive. To je prvo što čovek primeti. Ako ne računam taj, ne znam da li smem da ga nazovem tužan utisak, ostalo je bilo divno. I pre predstave, i za vreme i posle, i ćevapi kod Ferhatovića, njihova čaršija i sve. Poznaje li vas publika u Sarajevu, vi ste tamo ipak bili pvi put?
- Od mlađih glumaca znaju nas nekoliko koji se vrtimo po našim filmovima. Mada, što se 'Bureta' tiče, znaju sve. U toj predstavi, iako je bilo promena, ipak igra reprezentacija. Otišli su Tamara Gojković, Dragan Mićanović, ali tu su Nikola Đuričko, Anja Radojković i, naravno, na prvom mestu Branislav Lečić, koji igra umesto Dragana Nikolića.
Na tom putu u Sarajevo da li je Lečić bio ministar ili 'samo' glumac?
- Jedino što je bilo različito, i što ja primećujem u odnosu na ranije, jeste to da on sada stiže u zadnji čas i da ga dovoze 'mercedesom'. Da li, i u kojoj meri, vas lično opterećuje priča o potrebi uspostavljanja veza o kojoj se sve više govori?
- Stalno se priča o tome kako umetnici prvi probijaju okove, kako prvi uspostavljaju saradnju, ali mislim da nije stvar u tome. Umetnici ili ljudi kojima je stalo do umetnosti, taj krug ljudi okupljenih oko te vrste potrebe, nikada nije ni raskidao veze. Ja, naravno, govorim o većini jer bilo je raznih umetnika, slikara, pisaca i drugih koji su se u jednom trenutku navukli na sva ta dešavanja, ali onaj suštinski sloj ljudi, ta, da je definišem, neutralna grupacija ljudi, nikada se nije ni razvađala ni zavađala. Niti je imala neki problem tog tipa. Meni se čini da je sve vreme postojala neka vrsta prećutnog kontakta među ljudima, i sada se samo prećutno nastavlja. Prostim uvidom samo u reklamne kampanje domaćih filmova, vas nekoliko ozbiljno ugrožava Batu Živojinovića, Smokija...
- I ja mislim da ih ugrožavamo i fala bogu da je tako. Reč je o prirodnoj smeni generacija. To je valjda taj krug koji se vrti. Zna li se ko je ko?
- Pa, Đurićko je Smoki. To je više onako tipsko poređenje. Za sebe ne znam, nisam Bata Živojinović, mada me 'optužuju' da jesam. Ma, cela stvar je u tome što je Srbija jedno jako malo tržište, suženo. Mali je broj ljudi kojima možeš da prikazuješ film iz dana u dan, malo je bioskopa, a s druge strane, mi smo talentovana nacija koja daje mnogo više dobrih glumaca nego što tržište traži. Što bi se reklo, mala bara, mnogo krokodila, kao u kriminalu. Ipak, postoji velika razlika u izboru neprijatelja. Bata je 'ubijao' Nemce, vi to radite međusobno?
- Još nisu stigle pare da snimimo neki film u kome mi kokamo Amere ili natovce, i bojim se da neće. A to što se mi ubijamo međusobno, pa to je prost odraz naše stvarnosti. Srbi uglavnom to i rade, što u ratu, što u miru. Istovremeno se ubijaju i ljube, tuku pa posle zajedno analiziraju ko je koga bolje udario. To je valjda taj neobjašnjivi vir Srbije.
Brojni domaći umetnici se vrte oko tog pitanja, stranci takođe, svi kao da pokušavaju da objasne taj 'vir'?- Kada pogledam oko sebe, gde smo to mi i šta je oko nas, pa i ne može drugačije. Ako posmatramo zemljinu kuglu kao jedno biće, onda stvar stoji ovako: gore Austrija, dole Turska, levo Rusi desno Amerikanci. Onda Rusi uvek viču: 'Nedajte im da prođu', ovi sa Zapada: 'Nedaj nekrstu na našu stranu', Austrougari traže svoj deo, odozdo opet odjekuje Otomanska imperija, kao muslimani nešto kuvaju, ludilo bre. Ako je to tako, a videlo se da jeste, videlo se da se zemlja izdelila tačno po onom principu kojim su nas plašili iz odbrane i zaštite, onda je jasno otkud toliko ludilo. Zato mi i jesmo u svojim glavama ovakvi. U 'Zlatnom runu' Pekić piše o Turcima koji pale Beograd, mnogi pišu o brojnim ratovima i istorijskim situacijama. Da li smo ponovo u jednoj takvoj?
- Kada bi samo postali svesni te činjenice, kada bi svima postalo jasno da se istorija ponavlja! Negde sam pročitao da se istorija ponavlja, ali da svakim ponavljanjem postaje sve više i više farsična. Već se sve desilo, već je sve očigledno, već je svima jasno da su se ova dvojica dogovorila o svemu telefonom. I to nije ona već viđena situacija koja se ponavlja, već ista scena samo svaki put lošija. Zbog toga je pobuna, radikalna reakcija, nešto kao nećemo mi više tako, ajde da sve promenimo, prilično smešna. Znam da zvučim patetično, ali najvažnije je sačuvati svoj mir, svoj krug prijatelja i svoju porodicu. Samo je trajna vrednost trajno potrebna. Evo, u ovom kafeu sedim sa ekipom i kadgod imam vremena igram tavli, staru persijsku igru. To je zaraza koja me drži. A klađenje?
- Ne, ja se ložim samo na one stvari u kojima ima i mog uticaja. Jedan ste od retkih glumaca koji je u jednoj anketi rekao da je zadovoljan primanjima?
- Ja sam to rekao iz obzira prema većini ljudi i tome kako oni žive. Sramota me je da kažem da sam nezadovoljan s obzirom da vozim kvalitetna kola, ne drhtim nad računom u samoposluzi. S druge strane, kada pogledam šta sam sve odigrao, koliko glavnih uloga na filmu, koliko u pozorištima, koliko sam nagrada dobio, ja ne da ne bih imao problema sa primanjima da sam na drugom mestu, nego bih već imao producentsku kuću, i moju kuću, i sve kuće i bazene bih imao. Željko Jovanović
