Izvor: Blic, 29.Nov.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Značaj novca je precenjen
Značaj novca je precenjen
Poslednjeg dana na Sajmu medija gost 'Blicovog' štand bila je Ivana Mihić, glumica i čelnik producentske kuće 'Horizont 2000'. Manje je poznato da je Ivana i pesnik, prevashodno za decu. No, na taj podatak ukazala je nova bajka pisana u dramskoj formi autora Vere Čukić koju je objavila izdavačka kuća 'Akt', a u kojoj postoji sedam Ivaninih pesama.
Govoreći o kratkom filmu 'Sunce' autora Gordana Mihića, kojim se trenutno bavi njena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << producentska kuća Ivana kaže da je projekat dobio podršku ministarstva kulture na konkursu koji je organizovan proletos.
'To je kratka igrana forma, film traje do desetak minuta i nije nikakva profitabilna stvar. Emitovaće se, verujem, na festivalima dokumentarnih i kratkih igranih filmova i na televiziji. Mislim da je reč o veoma zanimljivom projektu koji ima lepu temu.' A to je?
- Teško mi je da govorim o tome a da čitava priča ipak ostane tajna. U svakom slučaju reč je o univerzalnoj temi, jedan dečak pokušava da zadrži sreću, vreme i sećanja. Iako taj dečak živi danas i ovde to je nešto što bi uvek bilo aktuelna, jer reč je o, na izvestan, način filozofskoj i svevremenoj temi.
Manje je poznato da ste vi pesnik, pre svega dečije poezije?
- Jednostavno, nisam se time javno bavila. Zaista volim da pišem, svojevremeno dok sam još bila u osnovnoj školi pisala sam pesme i one su objavljivane u školskom listu i u još nekim dečijim novinama. Kasnije sam ih pisala isključivo za svoju dušu. Reč je stihovima koji su bili poprilično pesimistični i ne retko ljubavni. Jer, u to vreme volela sam da čitam pisce koji su u meni budili razmišljanja o takozvanim teškim pitanjima, o smislu ili o suštini življenja. Bio je to period odrastanja iz devojčice u devojku i verovatno da se u tom dobu razmišlja upravo na taj način. Posle dvadesete sam počela da pišem uglavnom za decu, ali takođe i da crtam. Dobijala sam čak i neke nagrade za svoje likovne radove. I, evo sada, u knjizi 'Moj drug ispod krevetni mrak' koju je pisala moja mama, Vera Čukić došla je do izražaja i ta moja nota. Knjiga je pisana u dramskoj formi i govori prevashodno o savladavanju strahova. U ovom slučaju straha od mraka. Naime, jedna devojčica ostaje sama za Novu Godinu i u tom trenutku počinju da oživljavaju igračke i ‘ispodkrevetni’ mrak koji joj postaje prijatelj. Dakle, ona pobeđuje strah upoznajući ga?
- Ideja je bila i oslobađanje od predrasuda. Da se ne stiče mišljenje o nekome samo na prvi pogled. Jer, potrebno je malo više upoznati nekoga da bi smo stekli sliku o njemu. Spoznaja, uopšte, je jako važna stvar. Od kontakata s ljudima pa do poznavanja fenomena. Utisak formiran athok može biti varljiv jer može predstavljati nečiji gard. No, za to je sem dobre volje potrebno i vreme. Imamo li mi danas vremena jedni za druge?
- Danas se strahovito brzo živi. To je velika mana ovog vremena koja ide samo u prilog naše štete! Svako od nas, sigurna sam, barem u pojedinim trenucima oseti. I koliko smo se udaljili ne samo jedni od drugih nego i od samih sebe. Jer, upoznajući sebe stvarate uslove da upoznate i druge. Tolika je trka u životu za poslom, tačnije za novcem koji je dobio daleko veću važnost nego što mu realno pripada. Novac je, istina, neophodan ali mu je precenjena vrednost. Izgubila se i ta potreba za sticanjem znanja. Skoro sam bila na nekom kao kastingu, odnosno izvesnom druženju, u kome su intervjuisali neke tinejdžere od 13, 14 godina i pitali ih, između ostalog, šta čitaju. Preko 90 odsto njih odgovorilo je:’Ne čitam ništa’. Stekla sam utisak kao da je blam kad čitaš nešto!?! Obrazovanje je prosto postala nebitna stvar. Jer, obrazovanje nikako nije put ni do novca, a uglavnom ni do statusa. Dakle, važna je lova i sposobnost da budeš spreman na svašta da bi došao do nje. I to je meni zbilja strašno, najstrašnije međuljudsko udaljavanje. Mislim da su ljudi počeli malo vremena da posvećuju čak i svojim porodicama i emocijama kao takvim. Kuda to vodi?
- Mislim da je dobar deo uzroka niskog nataliteta na ovim prostorima upravo u toj jurnjavi, površnosti i u krajnjoj liniji neemotivnosti. Ni ja još uvek nemam decu. I sama sam ušla u tu mašinu mada joj se ipak opirem. Govorim o tome upravo zato što sam delimično sve skupa osetila na svojoj koži. Ta brzina života u koju smo uleteli neminovno i nehotice donosi nam, uglavnom, da iza sebe imamo suštinski izgubljeno vreme. Osećam to na svojoj koži. Meni je negde oko dvadesete stalo vreme. Kad se osvrnem iza sebe gotovo da vidim neku izmaglicu, jer sve se tako munjevito i istovremeno tako isprazno odvijalo. Prolazio nam je život u nekim iščekivanjima; te da prođe raspad zemlje, te da prođu sankcije, te da prođe bombardovanje...I onda se našpanujem da mi to vreme što brže prođe. A sa tim vremenom manje-više nekvalitetno prolazi i život. Teško je bilo spašavati samog sebe. Tatjana Nježić
