Izvor: Politika, 27.Okt.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Značaj kulturnog kapitala
Deca iz viših i srednjih slojeva u prednosti su u obrazovnom sistemu zato što im je vaspitanjem u porodici svet kulture, nauke i umetnosti postao daleko bliži nego deci radnika i seljaka
Odgovor na pitanje da li se stvara zatvoreni krug elite postaje potpuniji ako u strukturu objašnjenja uvedemo pojmove habitusa i kulturnog kapitala, koje je konceptualizovao francuski sociolog Pjer Burdije. Pojam habitusa Burdije je predložio kao kategoriju koja povezuje klasnu strukturu i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << praksu svakodnevnog života pojedinaca i porodica unutar te strukture. Upotrebom pojma kulturni kapital moguće je pokazati na koji način se obrazovanjem reprodukuju strukturalni obrasci klasnih i drugih društvenih nejednakosti, uključujući i podelu na elitu i masu.
Burdije smatra da se sklonostikoje čine habitus stiču tokomsocijalizacije u okviru klasno određene porodične sredine. Habitus je više smešten u sferunesvesnog i podsvesnog nego na nivou svesnih namera, izbora i orijentacija. Habitusutiče na ponašanje pojedinaca tako da onivrednosti i norme vlastite klaseu svakoj situaciji smatraju kao najbolje.
Prema ovom sociologu, kulturni kapital može postojati u tri osnovna oblika: 1. kao inkorporiranikulturni kapital (na primer, poznavanje jezika, veština društvenog ophođenja, usvojenaznanja); 2. uobjektima iskazankulturni kapital (posedovanje materijalnih dobara - knjiga, slika, instrumenata itd.) i;3. u institucionalizovanom obliku (školskekvalifikacije).
Od tri oblika kapitala (kulturni, socijalni i ekonomski), Burdije naglašava da u savremenim razvijenim društvima kulturni kapital sve više postaje nova osnova društvene nejednakosti. U ovom procesu ključna je uloga obrazovnog sistema koji kontroliše raspodelu statusa i privilegijai prenosi društvene nejednakosti na novegeneracije.
Obnavljanjeodnosa društvene moći i kulturna reprodukcija u društvu Srbije danas, kao i u drugim savremenim društvima, odvijaju se na osnovureprodukcije habitusa u porodici i obrazovnom sistemu. Porodice koje u društvu Srbije na osnovu posedovanja nesrazmerno velike društvene moći predstavljaju dominantnu elitu, vlastiti kulturni pa i emocionalni kapital danas ulažuu obrazovanje svojih potomaka. To ulaganjeza njih je izuzetno profitabilno, jeri u društvu Srbije obrazovni sistem sve više postaje mehanizam stvaranjaprofita.
U „nekoliko stotina dominantnih porodica“ i u porodicama srednjeg sloja deca danas stiču načine mišljenja, tipove sklonosti, određena značenja i životni stil kojima se oblikuje njihov habitus i koji se bitno razlikuje od habitusa dece radnika i seljaka. Tim obrascima se pridaju društvene vrednosti i status u skladusa standardima koje njihova elita vrednuje kao kulturni kapital. Na taj način deca iz nekoliko stotina dominantnih porodica i iz porodica srednjeg sloja u društvu Srbije ovladavaju kulturnim kompetencijama koje im omogućuju povoljniju poziciju u obrazovnom sistemu. Sociološka istraživanja pokazuju da u strukturi kulturnog kapitala srednjih slojeva, pored posedovanja knjiga, učila i drugih kulturnih dobara, poseban značaj ima stav prema obrazovanju, čiji je smisao da obrazovanje predstavlja vrednost po sebi. Nasuprot tome, u radničkim porodicama se razvija stav da je vrednost obrazovanja instrumentalna da obezbedi profesionalni i materijalni status, usled čega se obrazovanje vezuje za školovanje koje je za njih značajno i obavezno samo na osnovnoškolskom uzrastu, ali oni se gube tokom srednjeg obrazovanja.
Deca iz viših i srednjih slojeva su u prednosti u obrazovnom sistemu zato što im je vaspitanjemu porodici svet kulture, nauke i umetnosti postao daleko bliži nego deci radnika i seljaka. Deca sa više kulturnog kapitala lakše ulaze u komunikaciju s nastavnicima i vaspitačima, bliži su im programski sadržaji koji se uče u školi. Usled toga, ta deca,uopšte posmatrano, društvenu klimu u obrazovnim ustanovamadoživljavaju manje neprijateljskom nego deca radnika, seljaka i drugih društvenih slojeva koja imaju niži nivo kulturnog kapitala. To, istovremeno, znači da je u društvu Srbije najvažniji preduslov uspeha u obrazovanju posedovanje klasno/statusno određenog kulturnog kapitala, a ne prvenstveno individualne sposobnostima dece i učenika.
*Profesor sociologije na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu
Milan M. Mišković
objavljeno: 27.10.2011.
