Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zloupotrebe ugovora o izdržavanju
Stiče se utisak da neki advokati namerno pišu takve ugovore
U Zakonu o nasleđivanju imamo čitavo jedno poglavlje (od 194. do 205. člana) posvećeno ugovorima o doživotnom izdržavanju koji regulišu odnose između davaoca i primaoca izdržavanja. Zakon pruža mogućnost dvema stranama da se o izdržavanju što preciznije dogovore, ali se ne bavi detaljima. Propis samo kaže: „Ako što drugo nije ugovoreno, izdržavanje je: stanovanje, hrana, odeća i obuća, odgovarajuća >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nega u bolesti i starosti, troškovi lečenja i davanje za svakodnevne uobičajene potrebe.”
Ugovori o doživotnom izdržavanju su tako postali pravni okvir sa kojim stare osobe mogu da reše svoje životno pitanje kada dođu u duboku starost i kada su uz to postale nemoćne i bolesne; kada nemaju svojih naslednika, koji su po zakonu dužni da se o njima brinu; ili su ih naslednici (zbog raznih okolnosti) zanemarili i napustili…
Tokom prošle decenije, u doba nezapamćene inflacije, kod nas je došlo do eskalacije zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju, ali je zabeležen i veliki broj raznih zloupotreba prilikom sklapanja tih ugovora. Ima ih i danas. U prvo vreme zloupotrebe su registrovane kod davalaca izdržavanja, da bi se kasnije to ponovilo kod primalaca. Dešava se tako da primalac proda svoj stan drugom licu kao neuseljiv, nanoseći na taj način štetu kako davaocu izdržavanja, tako i kupcu neuseljivog stana, jer kasnije oni vode sudski spor.
Drugi način zloupotrebe je kad primaoci izdržavanja kriju da imaju ugovor o doživotnom izdržavanju, pa i dalje vrbuju nove ugovarače od kojih traže da ih prvo nekoliko meseci pomažu, kako bi se navodno uverili da li odgovaraju jedno drugome.
Treći način zloupotrebe su lažna obećanja lakovernima kako će im ostaviti svoje stanove, jer navodno nigde nikog nemaju, ali je samo potrebno da prethodno obave neke sitne formalnosti oko imovinsko-pravnih pitanja. onda su toliko „bolesni“ da to nikako ne stižu da urade. Ali sve to vreme obilato primaju njihovu pomoć i negu. Ako se desi da u međuvremenu umru, odjednom se pojave mnogobrojni naslednici, koji neće ni da čuju za nekakva prethodna dogovaranja.
Zbog svega ovoga, bilo bi poželjno kada bi u sudu ili možda pri opštini postojala odgovarajuća služba koja bi edukovala davaoce i primaoce izdržavanja pre nego što zaključe ugovor. Praksa je, naime, pokazala da se često zaključuju nedovoljno jasni, površni i u većini slučajeva dvosmisleni ugovori, tako da kasnije dolazi do sukoba između davaoca i primaoca izdržavanja.
Stiče se utisak da neki advokati namerno pišu takve ugovore, tako da primalac izdržavanja često i ne dočeka njegov raskid.
U svemu ovome nije jasno zašto sudije overavaju takve ugovore. Pa i takav koji je zaključen u vreme „deda Avrama”, kada je dinar bio izjednačen s nemačkom markom. U tom ugovoru davalac izdržavanja se obavezao da primaocu na ime izdržavanja mesečno daje 100 dinara (umesto 100 nemačkih maraka). Primalac je nastavio da daje 100 dinara i kada je kurs bio jedna marka za 30 dinara. Posle tri godine ovaj ugovor je raskinut.
Imajući ovakva iskustva, a i druga, jer i primaoci izdržavanja su izloženi raznim pritiscima i uslovljavanjima, u Beogradu je 2002. godine registrovan „Fond za pomoć starim, nemoćnim i bolesnim osobama”. Ugovori Fonda su vrlo jasni i precizni i mogu se raskinuti bez vođenja sudskih sporova.
Međutim, tokom osmogodišnjeg rada Fonda, uočena je nedovoljna usklađenost između Zakona o nasleđivanju, Porodičnog zakona i Zakona o socijalnoj zaštiti, pa u praksi dolazi do raznoraznih netačnih, i često potpuno pogrešnih primena pojedinih zakonskih rešenja, prvenstveno od strane centara za socijalni rad, pa su naši sudovi i dalje zatrpani nepotrebnim sudskim sporovima iz ove oblasti.
Osnivač Fonda za pomoć starim osobama
Rodoljub Simić
objavljeno: 0'9.07.2010.
