Izvor: Blic, 27.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zloupotreba ženske lepote
Zloupotreba ženske lepote
Novost na kulturnoj mapi Njujorka, ali i sveta jeste da su umetnice postale dive, u svakom smislu - kaže istoričarka umetnosti Jovana Stokić, koja je u Beogradu održala nekoliko predavanja o savremenoj njujorškoj sceni i sve većoj prisutnosti žena u umetnosti.
Jovana Stokić trenutno okončava doktorske studije na Njujorškom univerzitetu, kod mentora profesorke Linde Noslin i profesora Roberta Stora, i na samom je izvorištu dešavanja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Doktorska disertacija Stokićeve 'The Body Beautiful, Ženski autoportreti u savremenoj umetnosti 1970-2000' na primeru radova Marine Abramović, Luiz Buržoa, Sofi Kal, Pipiloti Rist, Niki Li, Sindi Šerman, Trejsi Emini i drugih, odražava postupke kojima se dive u umetnosti poigravaju idealima ženske lepote. Sve one bave se, pre svega, sobom, a iza sebe imaju uticajne galerije, poseduju monografije, prodaju svoja dela za ogromne sume novca, biraju velike formate radova kao nikada do sada.
Aktuelni trendovi 2004. i 2005. godine upravo ženu umetnicu stavljaju u prvi plan umetničke scene. Žene su postale više nego protagonistkinje, one su zaista dive umetničkog sveta. Osim toga, žene su isto tako dobri umetnici kao i muškarci, ako ne i bolji.
Upravo su članice veoma agresivne paraumetničke grupe 'Gorilagerls', koje nastupaju anonimno sa maskama gorile na glavama, ove godine učestvovale u velikom sastavu, na samom otvaranju Venecijanskog bijenala.
Kako tumačite tu ekspanziju?
- Definitivno – taj bum lepih žena, koje eksploatišu zavodljivu žensku estetiku, ima veze sa kinematografijom, i to ne samo u onom smislu koji dolazi sa muške strane voajerizma, već žene preuzimaju stvar u svoje ruke. 'Spajs gerls', najbljutaviji proizvod takvog buma, bile su uzori za ponašanje milionskom broju žena. U jednoj takvoj kulturi naravno da će umetnice da koketuju sa tim. Poznate umetnice se danas oblače kod kreatora, angažuju timove koji ih transformišu da zaista izgledaju drugačije od običnih smrtnica... Kako umetnice stiču moć?
- Zanimljiv je primer britanske umetnice Sem Tejlor Vud, poznate i po tome što je fotografisala najveću živu ikonu engleske modne scene Kejt Mos. U dobrotvorne svrhe Vudova je snimila poznate ličnosti, koje su se skinule ne bi li ukazale na problem zaštite od side u Africi. Pri tom, ona se i sama obnažila, i neko ju je otpozadi snimao u toku fotografisanja. Time je jasno poručila – kad ja mogu i jedno i drugo, što da ne, onda mi nije teško. Međutim, kada žena ne može da odlučuje, onda je stvar problematična. Ovako, ako je ona bila i model i fotograf, ona je, zaista, važna osoba. I, naravno, što je još zanimljivije, napravili su da izgleda deset puta lepša nego što jeste... Upravo su kontrola i moć nešto što žene osvajaju i divim se svima koje su u stanju da budu te koje vuku poteze. Koje su to cene koje one postižu?
- Znate kako, muškarci će u umetnosti uvek imati primat na art marketu jer su kolekcionari koji kupuju savremenu umetnost, pre svega, muškarci, a oni i dalje u svetu imaju novac. Međutim, njihovi ukusi su konzervativni; uglavnom kupuju dela muškaraca, ali, evo, dešava se i da žene postižu milionske sume za svoje slike_arhiva. Dela umetnice južnoafričkog porekla – Marlen Dimas prelaze milion ili dva miliona dolara na aukcijama. Fotografije velikih umetnica se prodaju u rasponu cena od 100.000 do 200.000 dolara, što je do sada bilo nezamislivo. Zašto muškarci nemaju poverenja u ženske autore?
- Imućni ljudi ne počinju da se bave kupovinom umetničkih dela iz osećaja da moraju da prate visoke vrednosti, nego im to donosi društveni ugled i prisutnost. Takve porive treba i negovati jer nisu kontrakulturni. Umetnik će živeti od toga. Početkom 21. veka, i sama Marina Abramović se preselila u Njujork. Znam iz Marinine galerije ('Šon Keli', koja je u prvom redu komercijalnih galerija u Njujorku) da njen diler prodaje njene najmirnije radove. Da li to gde se nalazite, u Beogradu ili u Njujorku, utiče na to kako se osećate kao žena?
- U Beogradu se nikada nisam osećala kao neko ko je iz bilo kog razloga stavljen u drugi plan, doduše u njemu nisam ni tražila posao. U Americi je društvo duboko patrijarhalno, na drugačiji način od balkanskog. Nema žena - direktora muzeja. I upravo te 'Gorilagerls' imaju poster sa Engrovim aktom, i na pitanje šta žena treba da uradi da bi mogla da uđe u 'Metropoliten muzej', odgovaraju da ona to može samo ako je mrtva, naslikana i gola, u vidu akta. Ljubica Jelisavac
