Izvor: Blic, 17.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlo je kao bumerang
Zlo je kao bumerang
'Kada je Dragoslav Mihajlović Mihiz prihvatio i preporučio komad ‘Radovan Treći’ tadašnjeg studenta treće godine dramaturgije Dušana Kovačevića, on nije znao kakav će Kovačević biti pisac, ali je prepoznao da tu ima nečega.
Možda mi upravo otkrivamo nekog novog Dušana Kovačevića, ko zna', kaže reditelj Milan Karadžić, obrazlažući zašto je odlučio da u Beogradskom dramskom pozorištu režira komad 'Transilvanija' mladog autora >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Dragana Nikolića, koji će premijerno biti izveden sledećeg meseca na Velikoj sceni. 'Reč je', nastavlja Karadžić, 'o zaista darovitom piscu kome, istina, fali još zanatske veštine, ali je njegova priča, koja je takođe napisana na trećoj godini studija, vrlo zanimljiva i zanimljivo ispričana'. U čemu se sastoji posebnost njegovog rukopisa i o čemu je reč u tom komadu?
- 'Transilvanija', po mom mišljenju, prati liniju komada Dušana Kovačevića, sadrži dosta nadnaravnih elemenata, ali na neki način ima i elemenata drame 'Kamen za pod glavu' Milice Novković. Pri tom, 'Transilvanija' je klasična krimi-priča posvećena jednoj bandi sa obale Dunava koju predvodi žena. Ta žena, zove se Velika, na ovom svetu ima dva pastorka i ljubavnika policajca. Na onom svetu srećemo njenu svekrvu, muža, kao i jednog policajca koji je stradao u nekoj akciji. Čak i na osnovu kratko ispričane priče jasno je da je reč o mešanju dva sveta, o susretu fikcije i realnosti posredstvom vlaških običaja koji su veoma zanimljivi. Prema onome što sam saznao, Vlasi imaju veoma neobičan odnos prema zagrobnom životu. Pojednostavljeno govoreći, oni sasvim ozbiljno veruju da ljudi nastavljaju da žive posle smrti. To se vidi i po njihovom odnosu prema grobovima i grobnicama. Ceo taj kraj, naime, poznat je po gradnji velikih grobnica u koje oni stavljaju sve što je čoveku potrebno za život na ovom svetu - od nameštaja, kupatila, kuhinja do mobilnih telefona. I danas u tim krajevima povratnici iz pečalbe skoro paralelno prave kuće i grobnice. Ko su junaci te priče i ko ih igra?
- Šefa bande igra Nataša Ninković, Daglasa, mladog policajca, njenog ljubavnika, igra Vojin Ćetković, njenog pokojnog muža igra Marko Živić, sa onog sveta su i svekrva, koja je istovremeno i vampirica, igra je Vesna Čipčić, zatim dva pastorka, Bojan i Nebojša, koje igraju Vuk Kostić i Nikola Rakočević. Osim njih, postoji lik jedne Rumunke, Magde (igra je Milica Zarić), koja je u toj kući neka vrsta krpe za potiranje koju svi maltretiraju kako im se prohte. Ona je, međutim, jedini svetli lik u toj skupini što živih što mrtvih kriminalaca.
Šta je iz te priče posvećene tom specifičnom kraju zajedničko za ovaj prostor?
- Ono što je univerzalno za sve nas, bez obzira na to odakle smo, jesu te relacije i sukobi u porodici. U osnovi, to je jedna balkanska priča koja je, budući da je reč o Vlasima, još apsurdnija. Uvrnuta je i dovedena do krajnosti kada je reč o svireposti. Ovde ima ubistava kao kod Šekspira. Kog žanra će biti predstava?
- Predstava će kao i komad imati sve odlike krimi-priče, sa dosta komičnih elemenata. S obzirom na to da u priči mrtvi šetaju kako hoće i na sve strane, dolaze na ovaj svet i vraćaju se nazad, možda će se razviti u pravcu groteske sa dosta horora. Mene ova priča i atmosfera u njoj podsećaju na vreme iz studentskih dana. Tada je, naime, bio u velikoj modi Krec i priče koje su nastajale na osnovu kratkih vesti iz crnih hronika. Pre neki dan sam baš u 'Blicu' pročitao da je sin popio pivo pa ubio oca i setio se irskog komada 'Vilovnjak sa zapadnih strana', koji sam pre deset godina radio u Somboru, u kome je takođe reč o sinu koji je ubio oca i posle se time hvalio po kafani. Hoću da kažem da je tema naše priče zlo kao bumerang koji se stalno vraća, ispričana na komičan način. U poslednje vreme retko režirate?
- Osnovni razlog je serija 'M(j)ešoviti brak', koja ide već treću godinu. Tu seriju scenarista Stevan Koprivica i ja radimo s velikim užitkom. Hoće li biti vaših novih dečjih predstava?
- I tu se na određeni način vraćam u neko prošlo vreme. U septembru u Pozorištu 'Boško Buha' režiram 'Pepeljugu' koju je pisao Igor Bojović s kojim sam radio dosta predstava. Najlepše predstave koje sam u životu radio zapravo su bile su bajke. Često radim i ove druge predstave, ali ja i njih gledam iz tog bajkovitog ugla. I 'Transilvanija' je na neki način bajka, Rumunka Magda na kraju predstave odlazi u obećanu zemlju Transilvaniju.
Željko Jovanović
