Izvor: Vostok.rs, 26.Dec.2015, 21:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlatiborski brzi vozovi
26.12.2015. - Davno je prošlo vreme kad su se po putevima Srbije mogli videti karavani konja natovarenih katranom i raznim drugim stvarima. A bilo ih je bukvalno svuda. Bile su to zlatiborske kiridžije.
Negde polovinom 19. veka preko Zlatibora se kretao silan narod iz Crne Gore, Hercegovine, Bosne, hitajući u oslobođenu Srbiju. Uglavnom su nastavljali ka Šumadiji, Posavini ili Pomoravlju, a nemalom broju njih svidele su se padine Zlatibora, pomalo su ih podsećale na stari >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << kraj, lakše je gorštacima tu nego u ravnici. Oni su ostali na Zlatiboru, a ubrzo se pojavila nevolja. Posna zemlja nije davala dovoljno hleba za sve, pa su došljaci zajedno sa starosedeocima počeli da traže načine da prežive.
U to vreme Zlatibor je bio izdvojen od svakog saobraćaja, putevi su delovali kao naučna fantastika, a osnovno prevozno sredstvo, pored sopstvenih nogu, bio je mali konj. Imaju konje, livada za ispašu, eto prilike da se posvete kiridžijskom poslu.
Još od pre turskog vremena, negde od 14. ili 15. veka, užički kraj je, sa Starim Vlahom, bio poznat po kiridžijama. Karavanima tovarnih konjića prenosili su poljoprivredne proizvode i svu (ne)moguću robu. Sve što se proizvodilo po selima na ovim planinama a moglo je da se proda ili trampi u drugim krajevima Srbije. Nisu zaobilazili ni Bosnu ni Primorje. Ovi ljudi, koji su održavali trgovinsku razmenu, još za vreme srpske srednjovekovne države zvali su se ponosnici, a posle dolaska Turaka prozvani su kiridžije.
Put dug „pet konaka”
Tadašnje porodice bile su brojne, uobičajeno je bilo da se živi u zadruzi, mnogo usta, a valjalo je za zimu, koja je umela da potraje i po osam meseci, obezbediti namirnice. Žito pogotovo. Ako nemaju žito, imaju nešto što može da se razmeni za žito, dublje u Srbiji. Katran i luč. Od ranog proleća po planini su se dimile katranice, rupe obložene oblicama, a odozgo zatvorene zemljom, u kojima se ložila lučevina, sitne cepanice od panjeva borova stoletnika, koji u sebi imaju najveći procenat masnoće. Podloži se kupa od lučevine, a jedan katrandžija neprestano dežura, sve dok ne potekne katran. Kad se ohladi, iz rupe se sipa u mešine, i onda na tržište.
A to tržište ga je uvek bilo gladno, pošto je imao višestruku upotrebnu vrednost. Od mazanja drvne građe, na brvnarama i brodovima, do zaštite stoke od raznih parazita. A umeo je i da pomogne u zaceljivanju rana. Na Zlatiboru se proizvodio u tolikim količinama da se u jednom trenutku, 1856. godine, za to zainteresovala i država, da katrandžije ne liši zadovoljstva plaćanja poreza. Ovi to nisu dočekali s prevelikim oduševljenjem, pa se dešavalo da se odmetnu u hajduke, što im nikad i nije bilo strano.
Kad bi se katran spremio u mešine, opremao se karavan kiridžija. Svaki je imao vođu ili kramara. Za kramara se određivalo najpismenije i najotresitije čeljade iz kuće, pošto se nikad nije znalo šta sve karavan može da snađe na putu. A i kramar je ugovarao sve poslove usput i na krajnjem odredištu. Njegova reč bila je poslednja, čak je presuđivao u slučaju spora među kiridžijama. Raspoznavao se po crvenom šalu koji je uvek, i leti i zimi, nosio obmotan oko glave. Bio je naoružan, za svaki slučaj. Kao što ljudi imaju vođu, moraju i konji. Prvi konj u karavanu nazivao se prednjak ili kalauz, a obično je bio natovaren lakšim teretom.
Opremljen karavan kreće na put iz udaljenih sela. Prvi konak bi im bio ispod Čigote ili u Čajetini, sledeći u Užicu. Svuda usput primali su porudžbine, najčešće trgovaca i mehandžija. U Užicu bi se karavani razdvajali, pa bi oni koji su namerili u Beograd krenuli preko Kosjerića i Valjeva, a oni za Kragujevac preko Požege i Guče. I u jednom i u drugom slučaju do krajnjeg odredišta trebalo im je „pet konaka”, kako su običavali da govore. To odredište uglavnom su birali po tome kakvu su robu uprtili na konjiće.
Kiridžije su jako dobro znale gde koji proizvod ima prođu. Katran se najbolje prodavao oko Požarevca, gde su ga koristili za odbranu stoke od golubačke mušice. Luč i drveni sudovi u Kragujevcu, a beli mrs i suvo meso za beogradsku gospodu. Onda se u povratku pokupuje šta je ko naručio, pa ono što je potrebno za zadrugu, ili se svi proizvodi po selima usput razmene za žito. I put pod noge, nazad ka Zlatiboru.
Gozba kod Čeha Švejka
A put kao put, svašta se dešava usput. Uvek se birala najkraća maršruta, po svaku cenu. Pa makar put bio loš, uzan, zakrčen, a bivalo je i onih opasnih. Kiridžije su neko vreme bile omiljen plen svih mogućih razbojnika. Tako je zabeleženo da su kiridžiju Petra Udovičića 1938. godine, negde kod Petrovca na Mlavi, razbojnici tako isprebijali da je jedva ostao živ. Naravno, lišili su ga težine novca koji je stekao prodajući katran po selima Homolja i Stiga. Doduše, ako bi se zadesio veći karavan, i Zlatiborci su itekako umeli da uzvrate, pa su u više navrata razjurili neke bande oko Kragujevca. A bivalo je i smešnih dogodovština.
Tako su dvojica kiridžija zanoćili na putu, negde iza Požege. Dok su tražili hranu po okolnim kućama, slučajno su naleteli na instrumente kojima je Čeh Švejka trasirao put Čačak–Požega. Osmotrili su po okolini, nigde nikog, pa uzeli da zagledaju ona stakalca i ostala čuda. U tom, niotkuda se stvori Čeh i počne da im psuje mater seljačku, pokvariće mu instrumente. Jedan od kiridžija, Obrad Džavo, brecne se na Švejku, nije on seljak, no hajduk, i da pazi šta priča i kome psuje majku. Čeh prebledi, počne da se izvinjava, mnogo mu je milo i drago što je upoznao jednog pravog srpskog hajduka. Onda, valjda da zapečati te reči, izvadi rakiju, šunku, zavrti na ražnju neko jagnješce koje se zateklo u okolini.
Počne da gosti „hajduke” kako najbolje zna i ume, a sve mu znoj kaplje sa čela. Naslušao se Čeh priča o divljim hajducima, pa samo gleda kako da se omili ovoj dvojici, dok im nije palo na pamet da ga opljačkaju i načisto upropaste. A „hajduci” jedu i ništa se ne bune, sve puca. Kad su konačno završili, Džavo ustane i zahvaljuje se „gospodinu indžiliru”. Samo, da zapamti da nije nahranio hajduke, nego dvojicu poštenih Era, kiridžija sa Zlatibora. I neka mu je alal. A Švejka samo gleda i trepće, čas u kiridžije, koji su već krenuli dalje, čas u one koske i prazne flaše. Biće da se tada odučio od psovanja nepoznatih ljudi. Pogotovo onih povelikih i namrgođenih.
Vredni obaveštajci
Pošto su, po prirodi posla, mnogo putovali i prilično brzo stizali iz mesta u mesto, kiridžije su tokom devetnaestog veka korišćene kao neka vrsta obaveštajne službe. Naime, silni rujanski serdar Jovan Mićić, a sve po uputstvima dobijenim od kneza Miloša, angažovao je pouzdane zlatiborske kiridžije da prikupljaju podatke o vojnim i političkim prilikama u Bosni, Hercegovini i Starom Vlahu, pogotovo tokom nemira prouzrokovanih pobunom bosanskih feudalaca protiv vlasti u Carigradu, od 1827. do 1838. godine.
Dobijeni podaci uvek su bili sveži i verodostojni, pošto su kiridžije obilazile teren, gledale gde se kreće vojska, kakvo je raspoloženje u narodu, i sve to javljali gde treba. Naročito se isticao Tešan Penezić iz Branežaca, koga je i sam gospodar Miloš nagradio. A i Miloš je vrlo dobro poznavao kiridžije i znao šta sve mogu, budući da je još pre Prvog ustanka služio kod jednog od njih, Aksa Ječmenice iz Dobroselice.
Kiridžiluk se polako gasi početkom dvadesetog veka. Pruga uzanog koloseka izgrađena je 1912. godine, „ćira” je došao do Užica, i trgovci su polako prestali da naručuju robu preko kiridžija. Prestao je „izvoz” proizvoda sa Zlatibora, i to se preuzeli trgovci. Katrana je bilo sve manje, a mnogi su prodavali katran zadrugama. Tamo ga spakuju u limenu burad, pa na voz. U ratovima su stradali i konji, porodične zadruge su se raspadale, pa se posao kiridžija do osamdesetih godina gotovo ugasio. Opstajao je poneki tvrdoglavi kiridžija, a jednog od takvih ovekovečio je čuveni užički fotograf Ilija Lazić 1934. godine.
Fotografija „Zlatiborski brzi voz”, na kojoj je prikazan stari kiridžija Todor Gajović ili Todor Gajović Udovičić. Obe verzije nalaze se u izvorima, ali biće da je ova prva tačnija. Ova fotografija brzo je postala simbol Zlatibora, nebrojeno puta je štampana i preštampavana, a pre nekoliko godina je usred planine podignut i drveni spomenik, skulptura izrađena prema Gajoviću. A onaj pisani spomenik užičkim i zlatiborskim kiridžijama nedavno je izašao u izdanju biblioteke „Ljubiša R. Đenić” iz Čajetine. Reč je o knjizi Danila Stanojevića „Užičke kiridžije i rabadžije”. U knjizi, pored sve moguće dostupne literature, posebnu vrednost imaju kazivanja svedoka, sakupljena po terenu. Inače, polako bi ovo davnašnje zanimanje i anegdote vezane za njega pale u zaborav.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Zoran N. Đorđević
Zabavnik
