Izvor: Blic, 17.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo u istom vrzinom kolu ludila
Živimo u istom vrzinom kolu ludila
Beogradski umetnik Uroš Đurić upravo je tri meseca boravio u Beču, kao stipendista 'Kultur kontakta', fondacije koja promoviše isključivo istočno-evropske umetnike uz podršku Ministarstva inostranih poslova Austrije. (Na raspolaganju je imao atelje od 77 kvadratnih metara u bivšoj fabrici slatkiša na Belgrad placu.) Sad, u julu učestvuje na izložbi 'The happy face of globalisation' u Albisoli, na italijanskoj azurnoj obali gde su >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svoje radove izvodili umetnici kao što su Pikaso, Grupa 'Kobra', čak i Pjero Manconi. Durić će biti u društvu među 25 umetnika iz samog vrha, kao što su Austrijanka Elke Kristufek, Austrijanac Rajner Ganal, Argentinka Nikola Konstantino, Sisli Džafa, sa Kosova, koji živi u Njujorku... U septembru, ide u Beč gde će jedan njegov rad biti postavljen u novoj kolekciji 'Ludih muzeja', potom u Grac, na avangardni festival 'Štajerska jesen'. Koje su bile vaše obaveze u Beču?
- Da realizujem projekat koji sam na kraju boravka i predstavio. Naslovio sam ga 'Političko slikarstvo'. To je spoj moja prethodna dva projekta: 'Bezpredmetni autonomizam' i 'Populistički projekat'. U tehnološkom smislu, znači povratak na ulje na platnu, crtež, gvaš, akrilik, a u semantičkom, on je nastavak mojih istraživanja vezanih za politički identitet. Kako moj osobni, tako i politički identitet u samoj umetnosti. Kako biste vi odredili vaš politički identitet?
- Ja sam po svom socijalnom statusu proleter, po formi sam petit bourgeois, a u ideološkom smislu, ili po svetonazoru, ja sam anarhista autonomističkog usmerenja. U toj konfuziji klasnog, socijalnog i ideološkog statusa negde leži i odgovor na pitanje gde je moj položaj u društvu u političkom i socijalnom smislu, a samim tim i u umetnosti.
A politički identitet u samoj umetnosti?
- Najviše sam se bavio u meni uveliko naraslom potrebom da sam politički iskaz ne bude vulgarno ekspilicitan, već da snaga političkog iskaza izlazi iz koncepta samog dela. Kao osnova za ceo ciklus poslužila mi je Maljevičeva slika 'Crvena konjica' koja je na mene ostavila vrlo snažan utisak upravo kao paradigma vrhunskog političkog slikarstva.
Možete li to pojasniti?
- Da bih to objasnio najbolje da parafraziram razgovor Džona Lidona i Glena Metlaka opisan u filmu 'Prljavština i bes' Džulijana Templa. Lidon objašnjava kako je u ranoj fazi pišući stihove za svoj bend preuzimao pesme, kao na primer jednu grupe 'Who' koju je voleo, ali je imala neke delove koji mu nisu pasovali u priči, pa bi te delove izmenio dopisujući svoj tekst. Metlak na to reaguje: 'Ne možeš to da radiš, to je klasika'. Na šta Lidon odgovara: 'J... mi se...' Taman je toliki moj odnos prema Maljeviču i referencama. Znači ja ne preuzimam semantički okvir Maljevičevog dela, već što mi je zgodno za sopstveni iskaz. I onda ubacujem svoj sadržaj koji u potpunosti menja iskaz i značenje. I šta je to?
- Umesto crvene konjice slikao sam žene na motorima koje su zapravo predstavljale moju klinačku fascinaciju teroristkinjama iz grupe 'Rote zora' koje su delovale krajem sedamdesetih i bile putokaz formiranju moje najranije faze političkog identiteta.
Kako su Austrijanci prihvatili projekat?
- Imao sam jednočasovni portret na državnom radiju ORF i gostovao sam u programu 'Donau dijalog'. Šta su vas pitali austrijski novinari?
- Isto što i vi.
Da li se vaš politički identitet promenio posle 5. oktobra?
- Nije. Naprotiv! Iako svi pokušavaju da mi kažu da je birokratija svuda ista, činjenice mi govore sasvim suprotno, bar vezano za moj tromesečni boravak u Austriji gde sam imao prvi put priliku da se duže i sadržajnije bavim birokratijom neke druge države. Koja je razlika između naše i tamošnje birokratije?
- Birokratska forma svuda u svetu ima isti zaštitni mehanizam, ali postoji velika razlika u korišćenju tih mehanizama kad su sadržaji u pitanju: da li taj aparat kroz svoje mehanizme pojednostavljuje život, koliko je funkcionalan prema čoveku kao osnovnoj jedinki svake zajednice ili ne. Moje 37- godišnje iskustvo ovde je da će naše društvo uvek imati jedan izgovor: 'Mi smo siromašni, u razvoju i nemamo para'. U Austriji se prvo gleda koji je status čoveka i na osnovu njega menja se klasna pozicija. Ukoliko umetnik ima određeni kvalitet u radu koji donosi socijalnu i klasnu dobit, birokratija je u tom slučaju mehanizam koji sprovodi potrebu jedne države da pomogne jedinki od koje svi na kraju imaju dobit. A ovde?
- U društvu koje nema izgrađene mehanizme samozaštite, ulazak u birokratiju je jedini izvor klasne i socijalne sigurnosti, a samim tim svako davanje i izgleda ovdašnjim birokaratama kao davanje iz sopstvenog džepa, što je de facto istina. Tako je moguće da danas najeksponiraniji savremeni umetnici u ovoj zemlji nemaju ni ono najosnovnije, radni i stambeni prostor. Znači li to da argument 'nema se para' ne pije vodu?
- Ima drugih mogućnosti. Kojih?
- Evo banalnog primera. Došavši u atelje u Beč, pri upoznavanju s nekoliko austrijskih umetnika koji tamo rade godinama, postavljali su mi često pitanje: koga poznaješ i sa kim sarađuješ ovde? Kad bih naveo listu imena mojih poznanika i saradnika, isti bi poskočili i počeli da se smeju uz komentar: 'Pa ti si zvezda, dok se mi ovde borimo da preživimo'. Što je zapravo apsurd, jer ja kao zvezda iz Srbije i van Srbije, ne mogu da preživim tu odakle sam, a napolju mogu, u uslovima koji mom statusu ne odgovaraju, a opet ja takve uslove nemam u Beogradu... Kad bismo mi podelili takvu fabriku kao što je šećerana, a ona je slična bečkoj, rešili bismo probleme ateljea za sledećih pet godina. Tako razmišlja konstruktivna birokratija - o koristi za zajednicu u kojoj živi. Ovde se takvi prostori štekuju i čeka ko će da ih kupi i tim novcem popuni kasu koja je inače rupa bez dna. Onda će se od tog novca, navodno, opet graditi ateljei do kojih niko nikad neće doći. To je uvek jedno te isto vrzino kolo ludila. Naše društvo, bilo da je levo ili desno orjentisano uvek funkcioniše kroz iste izgovore, ne čineći ništa. U tome leži razlika između dva birokratska sistema, našeg i zapadnog.
Milena Marjanović
