Izvor: Blic, 07.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo u cirkusu pored pozorišta
Živimo u cirkusu pored pozorišta
Ljubomir-Muci Draškić, pozoriši reditelj koji je pored svojih predstava najpoznatiji po tome što je svojevremeno uspešno obnovio 'Atelje 212', režira prvu predstavu koja će biti premijerno izvedena na sceni 'Mata Milošević' u petak, 8. marta. Reč je o predstavi 'Šajlok' rađenoj prema drami V. Šekspira 'Mletački trgovac' i komada K. Marloa 'Jevrejin s Malte'. Govoreći o predstavi kojom jedno novo pozorište počinje svoj profesionlni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << život, naš sagovornik kaže: 'Ovo je profesionalna predstava koja bi tebalo da utre put klasičnom repertoaru prvog profesionalnog pozorišta na Novom Beogradu vezanom za Fakultet dramskih umetnosti. I bez obzira što se već javljaju neki otpori, što nema dovoljno novca, mi ćemo izaći sa tom predstavom, pa ćemo videti da li će se primiti. Ovaj projekt doživljavam kao voćku koju smo zasadaili i čekamo da vidimo da li će se primiti ili osušiti.' Rekli ste da postoji otpor; ko se opire?
- Uvek kada se jedan posao proširuje, postoje ljudi koji se tome opiru. Ali ne bi bilo u skladu sa mojim iskustvom da sada pričam opire se ovaj ili onaj. To nije dobar pogled na stvari. Lako je pretpostaviti da je jedan od razloga zbog kojih ste ušli u posao pravljenja novog pozorišta i to što računate na mnogo mladih ljudi sa Akademije?
- Akademija je rudnik mladih talentovanih ljudi koji nemaju svoje pozorište nego se nutkaju okolo raznim beogradskim pozorištima koja inače igraju sve manje predstava. U provinciji je još gore. Drugo, i ono što se igra to su mali komadići sa dva, najviše tri lica, i oni mogu samo da očajavaju.
Šta je budući repertoar budućeg novobeogradskog pozorišta?
- Za sada znamo da ćemo raditi Sofoklovu 'Antigonu', pravu balkansku tragediju, dok je za sledeću godinu u planu Šilerova 'Devica Orleanska'. Ta tri klasična komada bi trebalo da budu repertoarski pečat nove scene. Mi se bitno razlikujemo od ostalih pozorišta upravo time što radimo klasične dramske komade. Postoji li u Narodnom pozorištu, koje bi trebalo da se zasniva na klasičnom repertoaru, ijedna predstava tog tipa? Šta se, i inače, novo radi od klasičnih komada? Ne može Narodno pozorište da bude bazirano na tome na čemu se sada bazira. Ne dovodite li sebe u poziciju da vam, pošto ne igra klasiku, Narodno pozorište kroji repertoar?
- Lako bismo mi podneli konkurenciju te vrste. Klasični reperetoar je toliko obiman da uopšte nije problem sudariti se sa nekim.
Govorite negativno o 'malim komadima' koji nisu naš izum, i u svetu se takođe uglavnom igraju mali komadi sa dva-tri lica?- Pa i usvetu je besparica. Setite se pre dve godine je bio veliki skandal kada je ukinut 'Šiler teatar'. Ako jedna velika i bogata Nemačka nema para da izdržava pozorišta, jer pozorište je jako skupa igračka, onda možemo misliti kako je kod nas. Pitanje koje se otuda neminovno nameće jeste šta će se finansirati, pod kojim uslovima i koja je to politička odluka koja je presudna.
Šta je vaš predlog za rešenje tih problema?
- Postoje samo dve mogućnosti: ili će i dalje sve biti ovako masovno ili će se država odlučiti za dva-tri elitna pozorišta. Najbolji model finansiranja, po mom mišljenu, jeste onaj koji imaju Nemci. Reč je o tri modela pozorišta - o gradskom, regionalnom i državnom. Tako ako je reč o državnom pozorištu, onda ga finansira državni budžet, reginonalno pozorište finansira cela jedna regija, dok gradsko, razume se, plaća sam grad. Kod nas bi to izgledalo tako da na primer Zaječarsko pozorište, koje je sada gradsko, preraste u regionalno, kao što bi Užičko pozorište moglo da pokriva ceo tej region, ne znam Čačak, Kraljevo i ostala mesta u kojima nema pozorišta. Ali bi onda ono bilo finansirano iz budžeta celog regiona i bilo bi u obavezi da igra u svim tim mestima. Narodno pozorište je već državno, bilo je u tom svojstvu i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, ali koliko čujem, ono je sada, nakon ovih 'omnibusa', vojvođansko, pa će ga oni i plaćati, dok Prištinsko pozorište više nije u našoj nadležnosti. Ostaju još gradska pozorišta koja bi, naravno, plaćali gradovi u skladu sa svojim mogućnostima ali i potrebama. Kažete da je teško finansirati pozorište, ipak, mi se često ljutimo na vlast što to ne čini više i bolje?
- S pravom se ljutimo na vlast samo zbog toga što ona ne rešava to pitanje, što ostavlja da i dalje sve postoji na isti način i što time pokazuje da joj je kultura poslednja rupa na svirali. Pa i Koštunica je govorio da je Haški tribunal poslednja rupa na svirali, a ispalo je da je ipak prva. Znači taj problem mora da se reši, a da bi bio rešen, on mora da se stavi na dnevni red. U suprotnom, i dalje ćemo taljigati na isti način, praveći se da problem ne postoji, svi će iznositi neke ideje kao što to sada činim i ja, ali one nikoga ne obavezuju ni na šta. A pozorištima koja smo pominjali, kao i svim drugima, biće sve teže da održavaju postojeće stanje, a o proširenju i da ne govorimo. Pomenuli ste Haški tribunal. Među onim ljudima kojima se preti tim sudom je i vaš školski drug, predsednik Srbije Milan Milutinović?
- Mi nismo školski drugovi, Milan je mlađi od mene i sa njim se znam iz vremena kada je on bio u Gradskom komitetu. Milanče je školski drug Bogdana Tirnanića. Što se Haga tiče, ne bih voleo da mu se to desi, ali s obzirom na ono čime se bavio, nije isključeno da neće. Ako se neko, međutim, opredeli za politiku, on može da bude vrlo moćan, a može već sutra da padne s vlasti. Meni, na primer, to ne može da se desi, ako napravim lošu predstavu, kritika me pokudi, ali Bože moj, sledeći put će biti dobro. I tako to traje već četrdeset i pet godina, i niko ne može da mi sudi ni za šta. U vreme bombardovanja pokušavali smo da definišemo kog žanra je bio taj rat; kog žanra je sada ovo posleratno vreme?
- Ono je bio cirkus koji je nas mnogo koštao. Srušene su neke zgrade i pobijeni mnogi ljudi, a Milošević nije srušen, već smo ga srušili mi na izborima. Isto kao što je sada razlupan Avganistan uzduž i popreko, a Bin Laden i dalje negde sedi i gleda šta se dešava okolo. Sve zajedno to je žanr koji ne može ni da uđe u pozorište. To je neki horor koji još uvek nije osvojen. Željko Jovanović
