Izvor: Blic, 21.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živim u dosluhu sa tugom
Živim u dosluhu sa tugom
Sužavanje kruga na žene-pisce razumela sam kao skretanje pažnje na činjenicu da se iz godine u godinu na srpskom jeziku štampa sve više dobrih knjiga ženskih autora, kaže Gordana Ćirjanić za 'Blic' povodom 'Zlatnog pera' koje je dobila za roman 'Pretposlednje putovanje' u izdanju 'Narodne knjige'.
U svom daljem komentaru Gordana je rekla da ustanovljenje ove nagrade postaje nešto normalno.
- Mnoge se nagrade orijentišu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na određene segmente stvaralaštva: na pojedini žanr, na prvu knjigu, ili čak temu. Izvesna predostrožnost sa moje strane svakako da je postojala, iz bojazni od bilo kog vida getoizacije. Ime priznanja asocira na naziv 'žensko pismo', legitiman termin koji, međutim, nema estetsku vrednost po sebi. Jer, svako 'pismo' na kraju ostaje 'književno pismo', i to je jedino važno. U svom slovu, prilikom dodele nagrade, rekli ste daživimo u dobu potrošačke kulture, u kome se i duh prečesto povinuje zakonima tržišta. Koji su načini odbrane od toga i da li se uopšte braniti?
- Umetnik, pojedinac, brani se ili se ne brani, to je stvar lične odluke koja ima ogromne lične posledice. Umetnik, naime, ukoliko se ne povinuje tržištu i masovnom ukusu, teško da može da živi od svoje umetnosti. Ili će neko da ga izdržava, ili će paralelno da radi neki drugi posao, kako bi se prehranio. Ukoliko je odlučio da 'ne proda dušu', njegova prometejska uloga čini ga za života 'ukletim'. najviša umetnost uvek je iziskivala žrtvu. Država, s druge strane, mogla bi da uspostavi mehanizme za očuvanje duhovnih i kulturnih vrednosti. Biće pogubno ako prepusti umetnost na milost i nemilost tržištu. 'Malim narodima' potrebno je mnogo mudrosti da kroz živo stvaralaštvo očuvaju svoj identitet. U jednoj izjavi ste rekli da u vašem romanu ima autobiografskih elemenata, jer ste i sami doživeli, pored ostalog, gubitak voljene osobe. Određuje li to čoveka?
- Kad stvari idu 'po redu', kako se to kaže, sa smrću se suočavamo u zrelim godinama. Prirodno je da izgubimo roditelje kad smo već zasnovali svoju porodicu. Gubimo pretke ali istovremeno štitimo svoju decu, a to nas i same čuva. Kad je ovaj redosled poremećen, gubitak može ozbiljno da izmeni našu psihu. Ja sam bila mlada i nespremna da se suočim sa smrću najbliže osobe, bez posrednika, i to je sigurno ostavilo traga. To iskustvo me je na čudan način približilo mojim sunarodnicima. Ovde je poslednjih deset godina sve išlo preko reda - ratovi, oskudica i patnja učinili su da gotovo svaka porodica iskusi gubitak pre vremena. Možda zato moram da živim ovde, ta tuga koju pominjete određuje čitavu naciju, i mene u njoj, sa svojim teretom, zato jedino ovde i umem da živim u dosluhu sa okruženjem - sa tom tugom koja sadrži i hrabrost i neku vrstu nedodirljivosti.
U romanu pominjete dilemu da li je nada izgubljeno vreme. Pa da li je?
- Ne samo da nije izgubljeno vreme, nadanje je jedino što daje kvalitet životu. Moj lik svesno obmanjuje sebe, on izmišlja nadanje, on ga čak podmeće voljenoj ženi kao poslednji ljubavni dar. Španci su do kraja govorili, tokom diktature koju nisu voleli, da 'nada poslednja umire'. Danas, kad mnogi ljudi od duha prepoznaju u Španiji novi vid diktature, teško mogu da smisle neku novu nadu. Beznađe Španci sada utapaju u televizijsku kutiju, a čini mi se da je autoamnezija duhovno mnogo gore stanje od onoga kad se nije imalo ništa sem nade. Španski komunisti su razrešili tu dilemu na sahrani La Pasionarije u glas vičući: 'I komunisti idu u nebo'. Jeste li se i vi poput vaših junaka izmirili sa estetikom epohe i kako biste je najkraće definisali? - Oficijelna estetika epohe, ono što se u svetu promoviše kao vrhunska umetnost, počiva na lenjosti duha, a efekat koji u primaocu izaziva, je dosada. Sa druge strane, popularna ili 'potrošna' umetnost, ono što je u modi jednu sezonu, zasniva se na zabavnosti. Ali ovo ne znači da sam fatalista - verujem u očuvanje svih energija i svih vrednosti. Umetnik nije vrsta u izumiranju, a to što ga nema na TV ekranu, ne znači da ne postoji. Vaš junak iz romana govori o nemanju vremena za negovanje neispunjenih želja. Imamo li mi kao narod, danas i ovde, vremena za negovanje neispunjenih želja, i imamo li uopšte želja u pravom smislu reči?
- Ne bih umela da govorim u ime naroda. Uz to, veoma su različite želje i aspiracije različitih grupacija. Težnje nekadašnje srednje klase razlikuju se od težnji seljaka il i izbeglica... Od političke elite očekuje se da ima kakvu-takvu nacionalnu viziju ili nacionalni program, vodeći računa, svakako, o širem okruženju i duhu epohe. Najvažnije je da ljudi prestanu da žele da odlaze odavde, pogotovu mladi. Ali nije sve u materijalnom boljitku. Ako ne vaskrsnemo ovde onaj duh sedamdesetih, kad je Beograd s pravom mogao da se oseća centrom sveta, slabi i prosečni će ostajati, ali će elita da beži. Treba voleti biti ovde. Moja osnovna želja je da nestanu redovi za iseljeničke vize pred stranim ambasadama. To bi morala da bude autentična želja svih nas. I autentična borba za njeno ispunjenje. Neispunjene želje su višak, one se neguju samo iz estetskih razloga, ako ne iz totalne nemoći. SKD i dalje bez adrese Učestvovali ste u osnivanju Srpskog književnog društva. Šta je s tim?
- Strašno mnogo energije je uloženo u osnivanje Društva, i strašno mnogo ozbiljnih pisaca mu se priključilo. Samo smo u zastoju. Kao da nas je neko obmanuo. Od ministra kulture i gradskih čelnika kulture dobili smo nedvosmislenu podršku, rekli su čak da je jako dobro što su pisci prvi pokrenuli tako nešto - novo stalešku asocijaciju, bez zle krvi prema staroj. Grad nam je dodelio prostor, ali to još nije efektivno. Počinjemo da sumnjamo u opstrukciju. Nemamo kancelariju, ni telefon. Bili smo veoma skromni u zahtevima. Ovih dana izlazi prvi broj časopisa koji smo pokrenuli. Ako ni to nije dovoljna legitimacija,ne znam šta bi moglo da bude. Ne možemo i ne želimo dalje da se hranimo čistim entuzijazmom.
Tatjana Nježić
