Izvor: Politika, 15.Nov.2012, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeti u zatvorenom društvu
Elite od kojih se očekuje da budu pokretači promena zauzete su prvenstveno održavanjem sopstvenog položaja
Pre gotovo četvrt veka sociolozi su ukazali na pojavu trenda sve izraženijeg zatvaranja društvenih klasa za pripadnike drugih, pre svega nižih klasa. Rezultati današnjih istraživanja ovog fenomena, a jedno takvo je nedavno obavio Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, ukazuju da je uočeni trend u značajnoj meri napredovao. Tako, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za razliku od većine savremenih društava, u Srbiji danas postoji visok nivo socijalne zatvorenosti. To znači da je znatno umanjena šansa da pojedinci napreduju na osnovu sposobnosti, zasluga i zalaganja, odnosno da na lestvici društvenih položaja nadmaše mesto koje su zauzimali njihovi roditelji.
Podsećanja radi, najzatvoreniji tip društva su kastinska društva u kojima pripadnost kasti isključivo zavisi od porekla. U evropskim tradicionalnim društvima preovladavao je staleški sistem koji je, takođe, fiksirao nečije mesto u društvu socijalnim poreklom, ali je dopuštao određeni stepen propusnosti za pripadnike nižih slojeva.
Naizgled, zatvorena društva su stabilnija. U njima je svaki pojedinac znao svoju ulogu koja je proisticala iz nasleđenog položaja i za nju je pripreman od malih nogu. Odnosi između grupa bili su jasno određeni, a strogim sankcijama je onemogućeno makar i najmanje narušavanje uspostavljenog poretka stvari. Uloga crkve je u tom pogledu bila posebno važna jer je ljude uveravala u kosmičku snagu datog poretka, doprinoseći tako opštoj saglasnosti o nužnosti i nepromenljivosti postojećeg stanja.
No, krhkost tako uspostavljene stabilnosti pokazuje se u susretu i sukobu tih društava s društvima koja imaju otvoreniju društvenu strukturu. Uspeh Otomanske imperije, na primer, duguje se umnogome njenoj spremnosti da pripadnicima nižih društvenih slojeva omogući da, pod određenim uslovima, promene svoj položaj nabolje. Vojnu moć i teritorijalno širenje ta imperija mogla je zahvaliti janičarima, odredima koji su formirani i u kojima se napredovalo na osnovu sposobnosti, bez obzira na rasno, etničko i socijalno poreklo.
U moderno doba značaj otvorenosti društvene strukture postao je još veći. Lično postignuće i spremnost da se ono nagradi otvaranjem prostora za napredovanje na društvenoj lestvici postalo je temelj na kojemse gradila moć zapadnih društava, odnosno njihova ekonomska i vojna superiornost nad ostalim delovima sveta. Ne treba sumnjati da je i u tim društvima bilo i još uvek ima otvorenih i prikrivenih otpora društvenoj pokretljivosti. Oni se izražavaju kroz podsticanje rasizma, nacionalizma i drugih oblika kulturnog i socijalnog zatvaranja. No, u najrazvijenijim od tih društva postoji jasna i ukorenjena svest da je otvorenost društva najvažniji uslov njegovog napretka. Amerika, a u nešto manjoj meri i ostale zapadne zemlje, svoj uspeh duguju spremnosti da omoguće sposobnim pripadnicima nižih slojeva, drugih rasa i naroda da napreduju u društvenoj hijerarhiji. U meri u kojoj ta spremnost opada, opada i moć zapadnih društava.
U perifernim društvima, poput Srbije, situacija je drugačija. Osnovni zadatak koji elite tih društava postavljaju je očuvanje sopstvenog privilegovanog društvenog položaja. U tom cilju razvijeni su mnogobrojni mehanizmi kojima viši društveni slojevi pokušavaju da obezbede visok nivo samoreprodukcije. Socijalna protočnost se sistematski onemogućava postavljanjem različitih socijalnih i kulturnih barijera pred pripadnike nižih slojeva. Počev od sistema stipendiranja i školskog sistema koji privileguju decu sa višim stepenom kulturnog kapitala koji je po pravilu vezan za pripadnike viših društvenih slojeva; preko raznih oblika nepotizma (kao verovatno najgoreg oblika korupcije); zatim različitih oblika interesnog umrežavanja na osnovi socijalno-kulturne bliskosti; pa do kulturne retradicionalizacije koja se posebno ogleda u religijskim praksama (slave, obredi krštenja, venčanja...) neretko ispražnjenim od drugih religijskih sadržaja.
Posledice ovog dugotrajnog procesa socijalnog zatvaranja, pomenimo samo neke: društvena polarizacija, individualna frustracija i socijalna apatija, povećanje prostorne pokretljivosti ka ekonomski razvijenim centrima u zemlji i inostranstvu („odliv mozgova”) i ukupno ekonomsko propadanje koje samo zaoštrava situaciju smanjujući broj lukrativnih društvenih položaja.
Izgledi da se uočeni trend preokrene relativno su mali. Društva mogu tavoriti u ovakvom stanju veoma dugo stvarajući sve veći društveni talog koji dodatno otežava promenu. Periferna društva razvijaju, pre svega, privredu zasnovanu na eksploataciji sirovina (poljoprivreda, šumarstvo i rudarstvo) i jeftinoj industrijskoj radnoj snazi što umanjuje potrebu za visokostručnim pozicijama. Elite od kojih se očekuje da budu pokretači promena zauzete su prvenstveno održavanjem sopstvenog položaja, a socijalne revolucije koje s vremena na vreme pročiste kanale pokretljivosti retki su i teško predvidivi društveni događaji.
Vladimir Vuletić
vanredni profesor na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta
objavljeno: 15.11.2012.
