Izvor: Politika, 21.Mar.2010, 23:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živela sam kao jedno kuče vezano
Ja sam žena velikog nasilnika. Godinama me muči, nisam smela nikom reći, samo su naša deca znala i bila su prisutna dok me je maltretirao. Izdržati više ne mogu ni zbog mene, jer vidim da polako propadam, a pored mene i naša deca.
Već dve godine ne smem ni iz sobe da izađem u dvorište da veš stavim da se suši. Napravila sam žicu u sobi i tu sušim veš. Nisam smela ni vrata od kuće da otvorim ako neko zvoni, smela su samo deca.
Ako dolazi muška osoba morala sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se sklanjam u sobu i nisam smela da izađem dok ta osoba ne ode. Nije bilo bitno da li je ta osoba njegov prijatelj ili detetov drug, nisam smela izaći ma koje muško ušlo u kuću.
Nisam smela ni na telefon da se javim, ni u prodavnicu da idem, živela sam gore nego jedno kuče vezano. Terao me je da napišem ko je sve dolazio, kada je taj neko odlazio, šta sam radila, za šta sam dala deci pare.
A on me varao i još uvek me vara s nekom. Prisiljavao me je da mu dam razvod braka, preko nekog advokata, da glumim da smo u svađi da bi dokazao toj ženi da nema ništa sa mnom ni sa decom.
Maltretirao me je, pokušao nožem da me ubije pred decom, deca ga molila, drhtala, klečala da me ostavi, udarao me je nogama, vukao odelo da me skine golu.
Dobila sam batine da nisam mogla kašiku da držim u rukama. Htela sam da skočim sa neke visine da se ubijem jer nisam mogla izdržati više i gledati kako deca pate. Nisam nikom to smela da kažem, a više puta sam, kad sam ga videla sa drugom ženom popila tablete, da više ne patim, da nestanem.
Kada sam sa njim izašla, morala sam da gledam dole, da idem savijene glave. U kolima nisam smela da gledam normalno napred nego samo koliko mogu haubu da vidim.
Nisam smela da pričam ni sa zetom, ni da sednem sa njim, samo sa ženom. Govorio mi je šta da kažem, pa me snima i posle mi govori da sam lažov i to je držao kao dokaz ukoliko ja pokušam nešto.
Bila sam zaključana u kući sama sa decom. Smela sam da izađem samo ako su deca ili ja bolesni. Kada sam išla kod lekara morala sam da pognem glavu dok hodam i ako neko prolazi pored mene i dece i kaže ,,dobar dan” ili nešto pita, nisam smela da pričam, morala sam da gledam dole, ćutim i idem dalje.
Pretio je da će me ubiti i da to nije ništa, da ću tek da vidim šta znači čovek. Smela sam samo kod roditelja kad bi bio praznik, da ne bi moji primetili kako se iživljava, i to samo sa njim i u pratnji svekrve. Nisam smela ni na roditeljski da odem kod dece, a sad kad je čuo da ga svako psuje po selu, sada mi dozvoljava.
*Izjava žene smeštene u ,,Sigurnu kuću” u Beogradu
M. T. (1973)
[objavljeno: 22/03/2010]
