Izvor: Blic, 31.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ženama gotovo sve dugujem
Ženama gotovo sve dugujem
Moje ime na znamenju - Lazar. Bar dva puta sam proživeo biblijsku priču o usopšemu koji ustaje iz groba. Kum mi je dao ime Vidosav. To je poslednji ostatak, osim Vidovdana, imena starog slovenskog boga rata i svetlosti. Izabrao sam drugi deo njegove uloge, posvetio mu se - i tako će biti do kraja mojih dana.
Ukus detinjstva
Rođen sam juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca. Otac Dragomir bio je borac XVII istočnobosanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << udarne divizije. Teško je ranjen u selu Sjekovac pored Bjeljine. Umro je u somborskoj vojnoj bolnici na dan pobede. Posle propasti 'kolektivizacije' deda me poslao u Kragujevac na školovanje. Jer, srećom, bio sam nejak, bolešljiv i nesposoban za seoske poslove. Napustio sam taj grad osam godina kasnije, sa sveskama punim stihova, proznih skica i eseja. Moje sećanje na detinjstvo - ratno i poratno ludilo, kolektivizacija, obnova i izgradnja. Živeo sam pod zaštitom dede po ocu, u lepoj kući, nisam osetio nemaštinu ni nedostatak ljubavi. Rano sam počeo čitati. Knjige me kasnije nisu odvojile od života, niti život od knjiga.
Dolazak u Beograd
U Beograd sam stigao na dan prve konferencije nesvrstanih. Bio je to moj izabrani grad i pre nego što sam ga video, zato mi nije smetalo ono što sam video. Studirao sam stomatologiju, razboleo se i, ozdravivši, odlučio da studiram književnost. Napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti.
Bio sam opsednut gradovima. Kao gimnazijalac sanjao sam Beograd. Izabrao sam ga, odlučio živeti u njemu, postati pisac i slobodan čovek. Moj izabrani grad se kasnije promenio, time se promenio i moj izbor. Sve moje knjige - osim jedne - zbivaju se na pozornici grada. Beograd se pojavljuje u pet knjiga. Pojavljivao se. Više se neće pojavljivati. Kad metafora iščili, ne vredi je juriti.
A danas? Danas nisam u Beogradu. To je činjenica, ništa više od toga.
Prva knjiga
Prva knjiga 'Refuz mrtvak', objavljena u izdavačkoj kući 'Prosveta' 1969. donela mi je, između ostalog, sudski proces... i štošta još. Iz današnje perspektive, rekao bih, bilo je gorko, smešno i tužno. Prilepili su mi dve diskvalifikacije: politička se zvala 'crni talas', estetska 'stvarnosna proza'. Obe nisu ništa značile osim osude. Sedam godina sam bio izvan javnosti, ni osuđen ni oslobođen. Nekako sam se izvukao, nastavio pisati. Tad sam shvatio kako radi mehanizam osude koji će na meni i mojim knjigama biti primenjen i kasnije. Kad se to dogodilo drugi put, rekao sam: trećeg puta neće biti.
'Prosveta'
Kao direktor i glavni urednik BIGZ-a od 1982. trudio sam se da ovu kuću spasem od propasti i uvrstim među najbolje. Ondašnji republički vrh odlučio je da istu stvar treba uraditi u 'Prosveti'. Ponovio sam i napor i rezultate, ali sam dve godine kasnije morao podneti ostavku i dati otkaz istog dana. Drugarica Marković, supružnica pobednika na Osmoj sednici, pružila je preko svojih miljenika kandže prema mom preduzeću.
Dakle, put je bio - iz 'Prosvete', gde sam za jednog od urednika došao 1970, otišao sam u 'Srpsku književnu zadrugu', odatle u BIGZ, a početkom osamdesetih ponovo sam stigao u 'Prosvetu'.
Za mene je to značilo mnogo rada, previše rada. BIGZ je trebalo vaditi iz mrtvih, 'Prosvetu' iz ozbiljnih nevolja. Obavio sam oba posla kako treba, može se proveriti. Danas su te izdavačke kuće uništene i prodate ispod tezge kao i pozamašan deo naše države.
Književne nagrade
Pogledajte moje nagrade i godine kad sam ih dobijao. Tri na početku mog prvog književnog života, dve na kraju drugog. Između su praznine 'crnih lista' i cenzure. Nisam se trudio oko nagrada, naprezao sam se da napišem knjige koje će trajati. Jedina nagrada vredna truda jeste: deset čitalaca danas, jedan u budućnosti. I jedina legitimna spisateljska ambicija, kako kaže Kestler.
Beogradski krug
U vreme čuvene Osme sednice i posle nje angažovao sam se zajedno sa malobrojnom u grupom intelektualaca koji su se borili protiv Miloševića i njegove politike nacionalnih podela, mržnje i ratova. Rezultat toga su Nezavisni pisci Jugoslavije, 1989. i Beogradski krug, 1991.
Nezavisni pisci - skup pisaca sa teritorije države koja je 1989. još postojala. Hteli smo da izdvojimo glasove iz nacionalnih horova u prestonicama republika. Beogradski krug nastavio je istu ideju. Bilo nas je osmorica. Bogdan Bogdanović je rekao: 'Gospodo, sigurni ste da nas ima više od osmorice?' Bilo nas je više, ali nedovoljno. Nešto pre osnivačke skupštine bio sam prinuđen da s porodicom napustim Beograd. Trebalo je sačuvati glave. Sačuvali smo glave, ostalo smo izgubili.
Dani beščašća
Na dan pada Vukovara s porodicom smo napustili umiruću Jugoslaviju, početak rata u Bosni dočekali smo kao progonjeni egzilanti u Atini. Uz pomoć prijatelja napustili smo Micotakisovu Grčku, sačuvavši u srcu onu drugu, hrabru slobodarsku. Prvi napad na Srebrenicu 1993. zatekao me je u Parizu gde sam bio sa svojim knjigama iz trilogije 'Sneg i psi'. Tradicionalna zemlja dočeka još jednom je pokazala snagu svoje tradicije, dopustila mi je i da dovedem svoje bližnje. Pamtim te dane pre svega po jednoumlju. Ako ste mislili iole drukčije, gubili ste ugled, prijatelje, posao, profesiju. Bili su to dani masovnog beščašća i pobedničke euforije. Za nezavisne duhove nije bilo razumevanja ni milosti.
Povratak u zemlju
Krajem 1996. vratio sam se u zemlju i pridružio demonstrantima u Kragujevcu, nove vlasti su predložile da budem direktor RTV Kragujevac. Direktor bez radija i televizije, bez prostorija, bez plate. Opkolili smo zgrade, bili smo svetska medijska vest. Proradila je nezavisna televizija. Obećao sam da ću ostati šest meseci i ostao sam. Izbliza sam video kako u tajnom braku funkcionišu vlast i opozicija. Otišao sam u Francusku i zatražio politički azil. Ne mogu da zamislim nedostojniju smrt od one od ruke nekog šešeljevca.
Sarajevo
Pre dve godine nastanio sam se u Sarajevu. Zašto baš u tom gradu?
Početkom 1989. godine ponuđeno mi je mesto savetnika u sarajevskoj 'Svjetlosti'. Prihvatio sam. Tvrdi grad komunizma preko noći je postao slobodniji od mog m itskog Beograda. U Sarajevu su mi drugi put izašla sabrana dela. Kad sam krajem 1990. video da slobodu koriste uglavnom nacionalisti i da se priprema rat, dao sam ostavku. I kad sam u Parizu početkom ovog veka počeo da osećam neodoljivu čežnju za svojim jezi dva kofera doživotno tumarati po Evropi ili da odemo u Sarajevo'. Sarajlije su me dočekale kao prijatelja. I ja sam prijatelj svih pravih Sarajlija kojima je prirodno živeti s drugima.
Družina u meni
Srbin sam poreklom. Moje prve knjige prožete su srpskom kulturom i tradicijom, shvaćenima na moderan način. Bezmalo dve decenije proglašavali su me srpskim nacionalistom. Protiv nacionalizma akademika, koji je Milošević pretvorio u ratnu mašinu i sredstvo poraza, pobunio sam se kao Srbin otvoren prema svetu i spreman da živi s drugima, kao evropski nastrojen balkanski čovek. Ali nisam ostao samo Srbin. Danas moramo prihvatiti da živimo s nekoliko identiteta. Francuz sam koliko i Srbin, Evropejac koliko i Bosanac, građanin sveta koliko i pisac koji se kreće po Balkanu... Ta družina u meni dobro se slaže - i ne piše loše.
(Auto)cenzura
Moje prve knjige objavljene su ovde. 'Testament' je imao jedanaest izdanja. Mislim da sam kao izdavač objavio između hiljadu i dve hiljade tuđih knjiga. Mnogo puta sam zaobišao cenzuru koja je postojala u raznim oblicima kontrole izdavaštva i javnog života. Ali posle pobune protiv Miloševića mojih knjiga više nema na srpskom: stare se ne doštampavaju, nove se ne štampaju. Nestao sam iz knjižara, nestajem iz biblioteka. Opstao sam kao prevođeni pisac. Nikada nisam ozbiljno pomislio da menjam jezik kome sam posvetio godine rada i strasti. Prevode me iz rukopisa, odakle bi inače. Nije moje da odgovaram zašto me ne štampaju ovde. Možda odgovor leži u rečenici koja stoji na mom veb sajtu: 'Cenzura kod nas ne postoji, ali dobro funkcioniše'. Danas se zove autocenzura.
Najdraže delo
'Nišči' su knjiga moje mladosti, uložio sam u nju sve što sam znao i umeo, namerno sam je zatvorio u jezik od koga je sagrađena: neprevodiva je. Prognana je odasvud, uključujući i školske programe. Ali povremeno dobijam pisma, mladi ljudi pitaju zašto se takva knjiga krije od javnosti. Nemam odgovor. Valjda će s demokratijom sve doći na svoje mesto. Banalnost zla
Knjigu 'Milošević, jedan epitaf' napisao sam pre njegovog pada i ta knjiga bez pravog kraja objavljena je na više jezika. U predgovoru beogradskom izdanju - nije rasprodato, nestalo je - stoji: 'Ova knjiga napisana je umesto svih onih knjiga o Miloševiću koje nisu napisane, a morale su biti. I kao otpor protiv onih koje su napisane'. Čovek nije bio ono za šta su ga smatrali njegovi stvaraoci, podanici i sledbenici, a pomalo i ostali. Bio je ništa koje je uobrazilo da može sve. Napravio je više štete nego da je bio nešto. U knjizi sam, između ostalih stvari, razmatrao taj fenomen koji je Hana Arendt nazvala 'banalnost zla'.
Žene
Kad bih vratio sve što su mi žene dale, malo bi mi ostalo. Volim ih, otvoreno pokazujem tu ljubav. Zahvalan sam mojoj supruzi što me je volela u vreme opšte mržnje, što je zbog mene podnela muke emigracije i ono najgore u njoj, dijasporu. U mom 'Dnevniku samoće' piše: 'Marija je jedina žena koju bih poveo na pusto ostrvo. Marija je jedina žena koja bi mene možda povela na pusto ostrvo'. Toliko. Osećajan sam čovek, držim do svoje osećajnosti. Ne očekujte od mene da budem sentimentalan.
Balkanski usud
U Predgovoru 'Rukopisima iz egzila' rekao sam da je usud balkanskih literatura - fragment. Šta to zapravo znači? Pogledajte sabrana dela naših velikih pisaca. Vazda su tanka i nedovršena, uvek između dva rata ili u ratu, prekinuta ili ugušena. Primer je moj duhovni otac Borisav Stanković, 'najgori i najpokvareniji književnik srpski'. Ali, dobra literatura je blistava i u fragmentima, loša ne vredi ni u dvadeset tomova povodom osamdesetogodišnjice rođenja, makar spisatelja smatrali 'ocem nacije'. Usud fragmenta, tako je tu pojavu nazvala Isidora Sekulić, nije ni mene mimoišao.
Egzil
Egzil je obeležje jednog dela mog života. Nisam ga birao, ali jesam prihvatio sa svim lošim i dobrim stranama. Loše znate iz literature, dobre su brojne i životvorne. Egzil osvežava mozak, ubija predrasude, otvara vrata saznanja, razara i stvara. U egzilu ima samo dva raspleta: ili se novi čovek rađa ili stari i umire. Preživeo sam.
Kad bih opet iz početka
Samo tvrdoglava budala može reći da bi ponovo sve uradila isto. Znam da nisam tvrdoglav, verujem da nisam budala. Ali niko ne može ponovo ući u istu reku. U tome je dragocenost i nesreća čestice besmrtnosti koju nazivamo čovek.
Tatjana Nježić
|
