Izvor: Politika, 19.Sep.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja sa tri vlasti i nijednom opozicijom
Zašto u Srbiji opozicija stanuje svuda, osim u opozicionim strankama?
Svaki čovek u Srbiji ima bar nekoliko košmarnih iskustava sa birokratijom u kojima se od njega traži da donese niz besmislenih papira, uverenja, obiđe po nekoliko šaltera u bar tri različite institucije, da bi mu na kraju bilo saopšteno da je istekao rok, da je službenica na dužem odmoru ili bi ga začuđeno pitali – a zašto nas zatrpavate besmislenim papirima kada sve to imamo u bazi podataka? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Birokratska trauma potpisnika ovog teksta bila je sasvim monotona – dok je čekao skoro dva sata da podigne neki dokument, jer je pala kiša, a s njom i sistem, slušao je dve dame kako prepričavaju sinopsis neke serije iz nepoznate zemlje porekla. Red se nije nimalo pomerao, ali radnja serije je jurila kao sumanuta – devojka koja ne voli roditelje ili možda roditelji ne vole nju (ako ikada sretne gospođe iz reda, potpisnik će već razrešiti tu životnu dilemu), udaje se za čoveka koji je maltretira, ali je iz tragedije izbavlja prelepi, pošteni komšija koji, avaj, ima pokvarenu porodicu. Kako se radnja selila od zle tetke do bludnog devera, od oca koja je izašao iz zatvora do muža koji se upravo sprema da u isti uđe, agonija pred šalterom je postajala sve ozbiljnija, a vreme kao da je potpuno stalo. A stopala su zaista počela da otiču.
Na kraju će seriju prekinuti šalterska službenica, a potpisnik ovog teksta nikada neće saznati da li se nesrećnica skrasila u narednih 3.000 epizoda neidentifikovane serije.
Ne znam zašto, ali ponekad tako zvuči i priča o srpskoj opoziciji, koja klizi od tužne do tužnije epizode, sve dok veliki producent ne odluči da je ukine zbog slabog rejtinga.
Od promene vlasti, za DS i njegove derivate iznenada su izgubili interesovanje svi sponzori, ali su zato počeli da se interesuju istražni organi. A kad bi organi izgubili volju, počeli bi da ih istražuju tabloidi, dok bi u samoj stranci polako počeli da shvataju kako sada, kada su na opozicionoj ledini, nema nijedne ideje koja ih povezuje. Deo funkcionera lako je prešao u vladajuće krugove, dobar deo članstva strpljivo čeka na Vučićevoj rezervnoj klupi i verovatno se pita koliko to dimnih i medijskih signala ljubavi treba da pošalje kako bi ih se neko setio za Dan bezbednosti, dok je među neistraženim opozicionarima počela serija unutrašnjih potresa, podela po svim ideološkim šavovima i građevinsko-političkim poslovima. Nije to ništa novo, ali je za pripadnike bivše vlasti delovalo sasvim šokantno – njihovi udarnici su preko noći postali čuvari naprednjačkog političkog blagostanja, dok su najbolji abonenti te politike, preciznije najagilniji gusari budžetskih linija iz Tadićevog režima, iznenada shvatili da, izgleda, nije sve u budućnosti Srbije, već u budućnosti njihovih firmi, porodica ili računa.
Tako se dogodilo da je u Srbiji priču o vanrednim izborima u medije plasirala jedna vladajuća stranka kako bi disciplinovala mangupe u svojim redovima i koalicionog partnera Ivicu Dačića, koji je u međuvremenu postao isto što i stranka. Ili malo više od nje, zbog OEBS-a. A opozicione stranke su bile valjda jedine na svetu koje se plaše vanrednih izbora jer se istovremeno DS oštro protivi vanrednim izborima na pokrajinskom nivou, iako na svim lokalnim izborima doživljava ubedljive poraze. Svi ozbiljni politički sporovi u Srbiji dešavaju se između raznih grana vlasti, u kojima izgleda stanuju najozbiljniji protivnici Vlade Srbije i Aleksandra Vučića.
Iako su stotinu puta demantovali, jasno je da se u vladi kao glavne opozicione pretnje doživljavaju predsednik Srbije, njegov kabinet i njegovi ljudi u naprednjačkom vrhu. Kao drugi rival doživljava se Ivica Dačić, koji je, navodno, spreman da sa zapadnim prijateljima odigra kombinaciju protiv SNS-a. A lider DS-a i premijer Vojvodine Bojan Pajtić pokušava da pokrajinske izbore odloži do poslednjeg dana, ali da istovremeno ostavi utisak kako je beskompromisan borac protiv vlasti koja mora da ode što pre.
Kako izgleda zemlja koja ima tri vlasti i nijednu opoziciju?
I zašto niko iz vlasti ne razume da nije dobro ni za njih ni za društvo da nema kredibilne opozicije. Ili jednostavnije, zašto niko iz vlasti ne razume da bi istražni organi ipak jednom morali da obave svoj posao, i da posle toga nijedan istražni organ ne bi smeo da se bavi odnosom vlasti i opozicije.
Delovalo je pomalo groteskno kada su dve nacionalne televizije kao hitnu vest objavile da je vladajuća koalicija pobedila na lokalnim izborima u Medveđi. Ali ti izbori u jednoj od najnerazvijenijih opština u Srbiji mogli bi da ostanu upamćeni jer nijedna opoziciona stranka nije prošla cenzus, a vladajuća koalicija dobila je ubedljivu većinu.
Opozicione stranke ne napadaju vlast tamo gde je slaba jer su tamo one još slabije, jer bi, kao u slučaju DIPOS, morale da odgovore kako su to dobile vile, najluksuznije prostore u Beogradu, i to od diktatorskog režima Slobodana Miloševića. Ta idejna pogubljenost, taj veliki ideološki stečaj, obznanjen je kada je sadašnja vladajuća koalicija, a prošla vlada, potpisala Briselski sporazum, a lider opozicije izjavio da će podržati taj sporazum pod uslovom da vlada prizna da je reč o kapitulaciji. Ali sve te greške opozicije može da plati sama opozicija, no glavni teret ostaje na vlasti – jer bez normalne političke borbe nema govora o demokratskom društvu.
Početkom devedesetih službe su se hvalile kako su formirale opoziciju, što je vremenom počelo da deluje kao lako dokaziva stvar jer je opozicija nekako uspevala da svaki put kada se uzdrma režim Slobodana Miloševića povuče potez koji bi ga stabilizovao. To je, naravno, uvek bilo u domenu teorije zavere, ali je istina da su lideri opozicije nekako uspevali da iz diktatorskog režima izađu bogatiji. Zato Vučić ima istorijski izbor pred sobom – može da otvori neka nova radna mesta u opoziciji, ili bi mogao da postane prvi lider koji se ne bavi opozicijom.
