Izvor: Politika, 04.Jan.2013, 14:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zdravstvo – kapitacija, kapitulacija
Tektonski poremećaji na relaciji lekar–pacijent posle primene novih zakonskih propisa
Kapitacija (capitatio, glavarina) reč je latinskog porekla, ali je ipak zalutalau medicinski rečnik. Njome se želi na numerički način izraziti radni učinak zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, i time je ona dobila tržišna obeležja. Na relaciji lekar–pacijent tako je upriličen ekonomski faktor kao dominantan. Možda ona i jeste nekakva novina, ali je bez kreativnog učinka, u smislu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pojačanja ili bogaćenja terapijskog efekta, što se kroz dijalog lekar–bolesnik najviše i očekuje. Naprotiv, ovim je taj odnos iskomplikovan i naknadno opterećen paramedicinskim činiocima. Zakonodavca, izgleda, ništa drugo nije zanimalo nego zdravstveni radnik kao proizvodni delatnik, iako njegove aktivnosti imaju karakter usluge kojima se sprečava razbolevanje, leči bolest, čuva i unapređuje zdravlje.
Ali svedoci smo da se sve vredno dekomponuje i urušava. U trendu je veličanje nevažnog, tako se i naše zdravlje našlo na margini. Otuda i tektonski poremećaji na relaciji lekar–pacijent posle primene novih zakonskih propisa koji za posledicu imaju da se humanom činiocu izgubio trag. Umesto njega, sve je više u opticaju nekakva pravna regulativa i mnoštvo tržišnih manira.
Čudno je da su mnogi zaboravili da dijaloška ravan na kojoj se susreću lekar i bolesnik pripada jednoj drugoj sferi u čijem transferu dominira duhovno-emocionalni, a ne robni princip. O tome poznati engleski lekar P. Šnajder kaže: ,,Ljudski odnosi se zasnivaju na principu uzajamne pomoći. U našim najintimnijim osećanjima, mi smo uvereni da posedujemo dubok interes za postojanje drugih bića slobodnih od patnje. Pravi odnos između lekara i pacijenta počiva na tom principu”.
No, stiglo se dotle da lekar i pacijent sada strahuju jedan od drugog. Za bolesnika je lekarska usluga postala prava noćna mora, teško ostvarljiva, nerazrešen Gordijev čvor, jer na tom putu isprečile su se mnoge prepreke. Zbog tih prepreka, on postaje dodatno opterećen zebnjom ne kako da se leči, već kako da dopre do nekakvog svog izabranog doktora. Za to vreme lekar i dalje ,,brine”, ali ne o bolesniku već da sve učini po propisima od kojih ne zavisi zdravlje bolesnika već egzistencija njega i njegove porodice.
Svaki kontakt lekar – pacijent u sebe neizostavno uključuje funkciju izbavljenja od neke nevolje, a za tako nešto potrebno je vreme. U novoprimenjivoj kapitacionoj formuli to je izostavljeno. Svi se žale kako se terapeutski susret odvija na brzinu, usputno i uzgredno, izostaje onaj očekivani emotivno topao ljudski prenos, jer i vreme zadržavanja pacijenta u lekarskim ordinacijama je skoro normirano. Izgleda da je ovde bolesnik i njegovo zdravlje manje bitno, svi pogledi su uprti prema novčanim fondovima, normativnoj regulativi, da se to ne izneveri. Tako je autoritet doktora medicine i njegove struke ustupio mesto autoritarnim principima nemedicinske prirode. Oduzimanjem ljudskom zdravlju izvorno utemeljene pozicije i prebacivanjem svega što je u vezi s njim na profitersko-kalkulantski teren, novi zdravstveni propisi žele da nas učine zavisnim od nečega što je samo po sebi teoretska pretpostavka. U odnosu lekar–pacijent obezvređuju se terapijska svojstva. U mozaiku traženja leka vidimo da su osnovni činioci – poverenje, brižnost i izbavljenje – nedelotvorni jer su ih nova pravila marginalizovala.
Kapitaciona formula na osnovu koje se određuju plate zaposlenima u domovima zdravlja ne samo da je nelogična već je i u koliziji sa stavovima savremene medicine. Dobra, očekivana i poželjna zdravstvena usluga samo je ona koja je i lako pristupačna i uvek dostupna. To bi sve moralo da važi i za njene nosioce, odnosno medicinske radnike. Njihov učinak se ne može meriti ni brojem pacijenata ni nekim drugim paramedicinskim pokazateljima već jedino humanim angažovanjem, posvećenjem i brigom (ljubavlju) da se bolestan čovek što pre vrati normalnom životu, kao i ličnim doprinosom u čuvanju i zaštiti narodnog zdravlja. Sve se mora vrednovati merilima koja se iskazuju u egzistenciji, a ne na tržištu i ne može sve imati karakter nekakve robe jer reč je o pokazateljima koji čine osnovu i ogledalo života. Pitanje materijalnog statusa nosilaca zdravstvenih usluga nikako ne sme da opterećuje odnos lekar–pacijent, niti smeju nastati okolnosti koje ugrožavaju egzistenciju, njih i njihovih porodica.
Ministarka zdravlja, u nekim od medijskih nastupa, pozva nas da svojim mišljenjima damo doprinos u rešavanju naše tekuće zdravstvene problematike, otuda i ovo moje viđenje nudim u tu svrhu.
Primarijus, doktor medicinskih nauka, neuropsihijatar
Boško Jovičić
objavljeno: 04.01.2013.
