Izvor: Blic, 11.Okt.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Završila sam deset akademija
Završila sam deset akademija
U trenucima presudnim za zemlju, Neda Arnerić je pozorišne daske i filmske kamere zamenila nastupima na trgovima i ulicama širom Srbije. Razgovarala je sa narodom, podsticala na akciju. Za 'Blic' govori o motivima koji su je pokrenuli na političku akciju.
Kažu da je provincija najzaslužnija za pobedu opozicije.
- Shvatila sam da je mnogo značajnije, a to se pokazalo i istinitim, obilaziti Srbiju nego baviti se Beogradom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Bez obzira na sve mitinge i skupove Beograd ima neki svoj nepromenljivi ustaljeni ritam koji je teško pomeriti. Provincija se kolebala, a ja sam znala da je moć tu i da kad tu pukne, znak je da smo oslobodili Srbiju. Ko je još od ljudi iz javnog života učestvovao u predizbornoj kampanji?
- Lečić, Lilja Lašić, Sergej Trifunović, Zablećanski Milenko.
Filip Žmaher, mnoge grupe su išle sa studentima... Zvali smo i pevače narodne muzike jer su oni neverovatno popularni, njihova reč se više sluša nego reč bilo kog akademika, glumca ili političara. Ali ni jedan nije pristao. Čula sam da je išao Zoran Kalezić.Tužno je što je od hiljade pevača samo jedan shvatio da je naspram života i budućnosti zemlje sve drugo nebitno.
Kažu da su se plašili posledica...
- Plašili se posledica!? Hm, svi smo se plašili posledica. Nije ni meni prijatno, godinama ne radim svoj posao i to boli. Zamislite kakvo sam ja poniženje doživela ‘97. kada su me u RTS pozvali povodom premijere filma 'Kad ptice umiru pevajući' pa se predomislili i izbacili me iz studija pred početak emisije. Kakvo su vam objašnjenje dali?
- Urednik je rekao da sam nepodobna. Mislim da je reč o Grubaču. Bilo je još ružnih momenata... Na primer?
- Čujem, i to više puta, da je trebalo da dobijem neku ulogu, ali su finansijeri rekli:’Kakvi ona! Ako nju uzmete nećemo vam dati pare.’ Zašto bih se, onda, ja manje plašila od narodnjaka?! Da li ste opoziciji pristupili iz iz profesionalnih ili ličnih motiva?
- Isključivo ličnih. Ja sam toliko već izgubila na profesionalnom planu da sam već i zarđala kao glumica. Mada, ova škola mitingovanja, ili škola mitingaša jeste velika škola za jednog glumca. Šta ste naučili u toj školi?
- Masu mogu da osetim mnogo bolje nego pre. Govoriti iz glave, prilagoditi se masi, njenom raspoloženju... To je velika vežba za glumca. Osećam se kao da sam završila deset glumačkih akademija. Možete li da opišete unutrašnji osećaj kad govorite pred toliko ljudi i osećate energiju mase?
- To je toliko snažna energija da čovek poželi da se baci među te ljude, da se sa svima upozna, da ih sve ljubi, zove kući... Najsnažnije osećanje doživela sam u Beogradu, u 'čuveni četvrtak'. Stajala sam na nekom punktu gde su prolazile kolone iz Čačka, iz Kruševca, Paraćina... Ljudi su mi prilazili i govorili 'Nedo, izdržite, izdržaćemo, evo nas...' To su neopisivo snažna osećanja. Mislim da smo svi mnogo obogaćeni ovim iskustvom. Kolika je uloga umetnosti u osvešćivanju naroda?
- Da se u ovoj zemlji više čitalo, da se neko bavio nama, a nije, da nas je naučio kako se politički razmišlja, kako se na pravi način zemlja voli...do svega ovoga ne bi došlo. Ali ne. Mi smo iz komunizma, koji je od nas pravio apolitične debile i kretene, uleteli u rat i neimaštinu. Mislili smo da nas vodi neki jako mudar politički vrh koji tačno zna šta radi, dok nisu počele izdaje, prodaje... A onda smo rekli :'Aman, dosta više! Vi ste samo ljudi i to glupi, sebični, nezainteresovani za zemlju. Marš!' Napokon smo shvatili da vlast nije Bogom dana, smenjiva je i treba da služi narodu, a ne mi njoj. Šta vi danas prepoznajete kao svoj zadatak i profesionalni i ljudski?
- Moj zadatak je da se što pre vratim pozorištu i filmu jer to najbolje znam da radim. Da ponovo otvorim Atrijum galeriju, da pomažem obrazovanje mladih ljudi, da ih učim ih kako da što bolje javno nastupaju u okviru škole u kojoj radim. Znači, povlačite se iz politike?
- Ne sasvim. Neću se profesionalno baviti politikom, jer ne umem. Isuviše sam veliki emotivac, a za emotivce politika definitivno nije. Ima nas desetak ljudi u DS koji nismo zainteresovani za profesionalno bavljenje politikom, ali možemo da pomognemo. Ostaću u Glavnom odboru dok god me žele. Nadam se da nova vlast neće misliti samo svojom glavom, već će saslušati i neki savet, osluškivati kako narod diše. Po oslobođenju RTS-a, voditelj Aleksandar Mandić u toku razgovora sa predsednikom Koštunicom u više navrata insistirao je na tome koliko narod voli novog predsednika. Narod je voleo i Tita, pa Miloševića... Ima li mesta idolatriji u jednoj savremenoj političkoj zajednici?
- Sada smo svi malo euforični. Koštunica je racionalan političar. Antiidol. Lično on ne želi da se od njega pravi idol. Mi tek sazrevamo politički. U fazi smo ranog puberteta. Tako ja vidim naš narod. Tek za desetak godina potpuno ćemo sazreti. Mnogi će prvi put, posle mnogo decenija, reći: 'Ponosim se svojim predsednikom, stojim iza njega, ponosim se svojim pasošem i dolazim iz zemlje na koju sam ponosan'. Kakava osećanja imate sada kada mo se napokon oslobodili tiranije?
- U nekoj vrsti šoka sam. Još ne verujem da se to stvarno desilo. Plašim se političkih kameleona i ranjenog tigra.... Ne verujem da je tako lako sve prepustio. Sve se plašim da sada kad smo se opustili ne uradi nešto ružno. Daj Bože da grešim. Osećate li ponos što ste učestvovali u nečemu tako časnom?
- Nisam radila ništa spektakularno. Ovo smo svi zajedno morali da odradimo. Samo smo hteli da ovu našu lepu zemlju očistimo od kukolja. O Koštunici Kako privatno, kao čoveka, doživljavate Koštunicu?
- Ne poznajemo se baš dobro, ali sam osluškivala mišljenja drugih ljudi koji ga znaju. On je jedan častan čovek, za političara čak isuviše ispravan. Politika je kurva i malo kurvarluka mora da poseduje svako ko hoće da opstane u politici. Koštunica u svom pogledu ima neku tajnu. A ljudi sa tajnom su veoma zanimljivi i duhovno bogati ljudi. Nadam se da u toj svojoj tajni Koštunica krije velike moći za koje do sada nismo znali. Simonida Milojković
