Izvor: Blic, 24.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaustavimo poplavu obesti i osionosti
Zaustavimo poplavu obesti i osionosti
Ovogodišnja dobitnica uglednog književnog priznanja 'Stefan Mitrov Ljubiša' Svetlana Velmar-Janković u svom slovu o stvaraocu čije ime nagrada nosi govorila je, između ostalog, o njegovom pamćenju istorije, morala i vrednosti. U razgovoru za 'Blic' poznata spisateljica govori o tome kako vidi današnju poziciju tih kategorija?
- Pamćenje nas uči da se u odseku vremena koji nazivamo danas mnogo šta zbiva što se zbivalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i u odseku koji smo nazvali juče. Stoga ne možemo razmišljati samo o današnjim zbivanjima, a da ih ne dovedemo u vezu sa jučerašnjim. Ako smo, u toku proteklih decenija, učili i naučili - a jesmo - da prekrajamo istoriju po volji političkih pobednika i da je, takvu, usvajamo kao svoju, ne možemo očekivati da ćemo se lako i brzo odučiti od naučenog ili, bar, prihvatiti mogućnost da i tumačenja istorije, što se razlikuju od onih koje smo usvojili, mogu biti istinita. Ekonomisti nas upozoravaju da nam se samo uz napor i uz rad može otvoriti put za izlazak iz materijalne propasti u kojoj smo se našli. Filozofi bi mogli da nas upozore - kad bi neko hteo da ih sluša - da su nam neophodni napor i rad na sebi i u sebi da bismo se oslobodili naslaga moralne bede u kojoj smo se obreli. Laž, nepoštenje, sklonost ka otimanju, slepa sebičnost, nepoštovanje tuđe ličnosti - neke su od osobina što su visoko postavljene na nezvaničnoj ali važećoj lestvici moralnih vrednosti, juče kao i danas. Tokom poslednjih godina, pa i decenija, osionost je u ljudima - naročito u onima na vlasti ili blizu vlasti - uzela mah, i to je stihija isto toliko opasna kao i stihija rečnih voda što su, poslednjih dana, poplavile srednju Evropu. Otkucavaju poslednji trenuci vremena u kojem valja da podižemo nasipe razuma i smirenosti i zaustavimo poplavu obesti i osionosti. Ovih dana čitam 'Helenske drame' u izboru i sa napomenama Aleksandra Gatalice koji je i jedan od prevodilaca i imam utisak da me to ponovno čitanje davnih lektira rasvetljava. Ponavljam, u sebi, Euripidove stihove iz Ifigenijine smrti u Aulidi - prevod je Gataličin: ... lepo je u svet mir doneti/ grad svoj unaprediti. Mislite li da se politika upliće u tu književnu nagradu? U kojoj meri upravo politički kontekst snosi krivicu što, na primer, nije dodeljena Njegoševa nagrada?
- Politika se upliće u svaki končić našeg društvenog života još od kraja Drugog svetskog rata pa se, razume se, upliće i sada.
Vrlo sam zadovoljna što to uplitanje nisam ni primetila ni osetila u toku svog kratkog boravka u Budvi, kad sam primila nagradu 'Stefan Mitrov Ljubiša'. Ne osećam se dovoljno upućenom ni u političke ni u književne prilike u Crnoj Gori i zato ne bih umela da odgovorim na vaše pitanje o razlozima zbog kojih se ne dodeljuje Njegoševa nagrada.
Na koji način gledate na odnos politike i književnosti danas?
- Uvek sam mislila ovo što mislim i danas: književnost treba da ostane što dalje od politike. Jedna od dominantnih niti vaših dela je i susret sa istorijom i odgovornost pred njom. Kako bismo u tom kontekstu mogli komentarisati današnjicu, recimo odnos Srbije i Crne Gore?
- Moja zaokupljenost istorijom Srbije je stresna, možda i pristrasna, a u svakom slučaju je amaterska i ne daje mi pravo da procenjujem sadašnji odnos između Srbije i Crne Gore. Tim odnosom treba da se bave, kao što se i bave, političari, pravnici i ekonomisti. Uverena sam da nikako ne bi trebalo zaboravljati da su 1918. godine, i Srbija i Crna Gora unele svaka svoju državnost u novu balkansku zajednicu koja se tada zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i koja se, menjajući i ime i ustrojstvo, dva puta raspadala u toku osam decenija pa, konačno, raspala. Od država članica Evropske unije mogli bismo da naučimo da brigu o sopstvenoj državnosti ne mora podrazumevati nepristajanje na osoben vid zajedništva sa drugim državama, naprotiv. Vi ste pisac, da tako kažemo, građanskog sveta i građanskih vrednosti. Može li se danas govoriti o njihovom opstanku?
- Sve manje znam šta uistinu svako od nas podrazumeva pod pojmom građanski svet, jer nam nedostaju istoriografske i sociološke studije koje bi nam pomogle da se bolje razaberemo u kratkoj istoriji toga sveta kod nas. Naše građanstvo počinje da se oblikuje tek polovinom devetnaestog veka, prolazi kroz različite faze i doživljava veliki raspad posle Drugog svetskog rata, polovinom dvadesetog veka. To je samo jedan vek srbijanskog građanstva - u Vojvodini je građanstvo starije - i to je jako kratak period, naročito ako se uporedi sa periodima razvitka i trajanja građevinskog društva u zemljama srednje i istočne Evrope. Kao pisac, pokušala sam da približim čitaocima sudbine ljudi koji su pripadali tom našem građanskom svetu, u različitim vremenima. Jedno je, recimo, vreme kneza Mihaila kada je građanstvo još malobrojno, tek u nastajanju, ali i u poletu, i sa velikim poverenjem u vrednosti kulture i napretka. Drugo je vreme pred Drugi svetski rat kad se Evropa opasno zaljuljala na putu između scile i haridbe, nacističke Nemačke i boljševičke Rusije. Tada je poverenje u kulturu i napredak zamenjeno parolama o vrednostima kulture i napretka, a građanski svet se obrušavao. Totalitarni režimi razneli su građanstvo prvo u zemljama u kojima su zavladali, a onda su izazvali i pomor naroda u toku Drugog svetskog rata. Ne bismo smeli da previđamo da se i u razvijenim evropskim građanskim društvima građanstvo iz doba pre Drugog rata mnogo razlikuje od onog posle tog rata, a da se sasvim izmenilo na početku novog milenijuma. Vrednosti građanskog sveta - etičke i duhovne - moramo posmatrati kao kategorije koje su promenljive, pa ih tako i tumačiti. Za vaš opus karakteristično je, takođe, traženje mere u odnosu između modernosti i tradicije. Koja je to mera, koje parametre treba uvažavati da bismo je odredili, i da li je poštujemo?
- Pitanje mere kojim su se bavili Stari Grci, pitanje je unutarnje ravnoteže, plod težnje za skladom između sila u kosmosu i sila u čoveku. Mnogi avangardni umetnički pokreti koji su obeležili dvadeseti vek namerno su odbacivali sklonost ka traženju mere kao i nastojanje ka skladu. U postmodernizmu meni je najzanimljivije izgledalo to raznooblično nastojanje umetnika da delove, parčad nekadašnjih filozofskih, intelektualnih, estetičkih sistema sklapaju i stapaju u nove forme, ali izgleda da smo se, sa početkom novog milenijuma i novog veka, našli i na početku novih traženja. Kako gledate, kao građanin ili kao član Krunskog saveta, na trenutna zbivanja na političkoj sceni Srbije?
- Gledam sa nadom da će razmirice prestati i da će doći vreme kad će svako moći da se posveti samo svom poslu. Da je sudbina ove zemlje, tačnije trenutne situacije u njoj, u vašem peru šta bi ste napisali (za kraj)?
- Moje pero je suviše krhko da bi se usudilo da progovori o sudbini zemlje, ali rado navodim reči koje izgovara bog Apolon u Eshilovoj drami 'Eumenide', u prevodu Miloša Đurića:
'Istresene kamičke brojte brižljivo,/ Atinjani, ne grešite pri podeli./ Jedan glas manje, eto jada golema,/ a jedan više, eto kući spasenja!' Tatjana Nježić
