Izvor: Politika, 15.Jun.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto su retki lokalni čudotvorci
Suviše je ozbiljnih ograničenja koja sputavaju rađanje brojnijih uspešnih sredina
Kada u jednom društvu ne postoji nacionalni konsenzus o suštinskim razvojnim ciljevima, što je uslovljeno problematičnim nasleđem i brojnim nedoumicama u pogledu konsolidacije aktuelnih političkih i ekonomskih problema, onda je proces preobražaja nedovoljno razvijenog ka razvijenom društvu usporen i neizvestan. Pored toga, među ovim društvima posebno je kompleksna i intrigantna pozicija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onih kod kojih je natprosečno prisutna međunarodna arbitraža i asistencija.
Ova društva, među njima i srpsko, uz to su pod opterećenjem brojnih opštih, moglo bi se reći univerzalnih slabosti, koje se tiču realnih podela, rivaliteta i konfrontiranosti interesa i potreba: grana vlasti, politike i biznisa, poslodavaca i radnika, vlasti i civilnog društva, političkih stranaka i birača, etničkih i konfesionalnih skupina, starosedelaca i došljaka, bogatih i siromašnih, obrazovanih i neobrazovanih itd.
Konačno, ova društva nenadano su suočena i sa efektima globalne ekonomske krize. Usledio je potom i (ne)očekivani potres na evropskom kontinentu, unutar EU, koji je sa puno drame otvorio problem ekonomskog koegzistiranja i solidarnosti njenih članova, kao i prihvatanja novih konstituenata.
Pod takvim okolnostima i u takvom ambijentu razmišljanje o snazi i udelu lokalnih zajednica u višedimenzionalnom oporavku šire zajednice ima ograničen smisao, naravno ne i ukoliko se sudi o izolovanim slučajevima, izuzecima koji zapravo potvrđuju prethodnu konstataciju. Suviše je ozbiljnih ograničenja koja sputavaju rađanje brojnijih „opštinskih/gradskih čuda” koja se mogu odnositi: na nesklonost ka odvažnijem stvaranju za to pogodnijih političkih, ekonomskih, pravnih i društvenih prilika; na prevaziđenu administrativno-teritorijalnu organizaciju vlasti i samouprave, koja decenijski opstaje nezavisno od kriterijuma elementarne racionalnosti; na neuvažavanje iskustava iz evropskih država, kojima se inače ne samo deklarativno stremi, koje sudbinu administrativnih struktura povezuju s njihovom ekonomskom održivošću; na neafirmisanje vrednosti i principa iz usvojenih i ratifikovanih evropskih povelja i dokumenata koji stimulišu bolju sistemsku pozicioniranost lokalnih sredina, kao i bolju obaveštenost, učešće i uticaj građana u pitanjima bitnim za društveni i lični standard; na predugo izostajanje stabilne ravnoteže između potreba za primerenom i kvalitetnom institucionalnom centralizacijom, na nacionalnom planu, i decentralizacijom, dekoncentracijom i devolucijom, u odnosu na uže teritorijalne i funkcionalne zajednice i organizacije; mada je depolitizacija velika potreba i visok cilj u državnom/javnom sektoru, pre svega na relaciji državna – partijska „birokratija“ (ne u lošem smislu), njena prava i puna operacionalizacija tek treba da se dogodi; u vreme kada se upozorava na potrebu veće racionalnosti i štedljivosti, odnosno na preveliki broj uposlenih u državnom/javnom sektoru, u većini sa skromnim primanjima, potiskuje se zapravo važnije pitanje koje se tiče kvaliteta, stručnosti i profesionalnosti onih kojima se poverava najsloženiji i najodgovorniji posao upravljanja i vođenja državne organizacije, a posebno njenog pripremanja za punopravno članstvo u EU; konačno, preskromna je i za sada bez većeg sistemskog značaja i društvenih efekata implementacija informacione i komunikacione tehnologije, koja je upravo u ovom sektoru, na razmeđu dva stoleća, kada su u pitanju razvijene zemlje, doživela spektakularni uspon.
Naravno, postoje i mnogi drugi važni razlozi zbog kojih su retki „lokalni čudotvorci“ u Srbiji. Na primer, pametno i brižno odgajanje mladih lidera novih intelektualnih i profesionalnih profila, neodložnost suštinskih reformi u sistemu obrazovanja, potreba za stabilizovanjem novog sistema društvenih i ličnih vrednosti, reforma sistema podsticajnijeg nagrađivanja onih koji svoje profesionalne karijere vezuju za državnu službu, promišljenija uloga ozbiljnih medija u afirmaciji ovog najvažnijeg i najkomplikovanijeg resursa države, privrede i društva budućnosti. Ali, najindikativnije bi bilo da nam o ceni, uslovima i posledicama „činodejstvujućeg” uspeha u našoj sredini nešto više i živopisnije kažu lokalni „frontmeni”.
Profesor emeritus, Megatrend univerzitet
Mijat Damjanović
objavljeno: 16.06.2010.
.jpg)
