Izvor: Blic, 25.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto sam naslikao crnog gavrana
Zašto sam naslikao crnog gavrana
Jedno od junačkih Herkulovih dela bilo je ubistvo Prokrusta. Prokrust je bio divljak i razbojnik koji je živeo u planini, presretao putnike, hvatao ih ih i smeštao u poseban krevet. Ako bi putnik bio duži od njega, Prokrust bi ga kasapio za glavu ili stopala. Ako bi bio kraći, čerečio bi ga. Akciju koju Prokrust obavlja nazvao sam prokrustiranje, a krevet - prokrustika. Sad vi mene pitate kakve to veze ima samnom i mojim slikarstvom. Rećiću >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vam.
Kao običan čovek, nikako prosečan, osećam da nešto slično - akciju prokrustiranja - rade ljudi skloni sili i pohlepi. Svuda oko mene i oko drugih koji poput mene žele samo malo porodične sreće, posao koji vole, pristojan život i ništa više od toga, ima ljudi koji političkim akcijama i ideološkim pritiscima prokrustiraju istinu, moral, etiku - sve one svete stvari koje su važne za humanitet - da bi hipokrizijom menjali život malog, običnog čoveka ne pitajući ga za to - kaže za 'Blic', prof. Zoran Pavlović, laureat 'Zlatne palete' na ovogodišnjem 'Jesenjem salonu', a povodom dva ciklusa - 'Balkanski ginjol' i 'Prokrustike' - izloženih u galeriji Kulturnog centra Beograd, koje je okončao navršivši sedamdeset leta i verujući da više nikad neće morati da stvara nešto slično. Izložba je objašnjenje šta se događalo oko njega tokom poslednje decenije 20. veka, od raspada jedne lepe, mada loše skrojene zemlje, do siledžijskog bombardovanja jednog njenog dela; razmišljanje jednog, veli 'običnog čoveka koji je svestan šta se dešava. Svestan svoje nemoći, ali koji ne pristaje da mu se baca prašina u oči'. Govorimo na primeru onoga što se dešavalo tokom građanskog rata kod nas.
- Izvesni Srbi, kao i ostali, vršili su zločine i to se ne može poreći, ali oni koji su ih huškali na rat, oni od nas normalnih ljudi čine saučesnike ne pitajući nas. Mnogo nisu bili pristalice tog odioznog režima, ali smo napravljeni saučesnicima. Dolaze oni koji se bave prokrustikom spolja i od nekog poput mene prave sukrivce. Ti ljudi prokrustiraju istinu, logiku i moral. Zato sam želeći da se bavim nečim što nije čista pikturalnost, konstruisao objekte koji treba da asociraju na instrumente prokrustiranja. To su objekti metafore za ono što ti ljudi čine krijući svoje državničke, grupne ili lične interese iza velikih ideala. Budući da smo i onda, kao i sada, imali izbora, a činjenica je da je veći deo naroda tako birao, kao što je činjenica da takođe veći njegov deo danas ne želi da bira, kolektivna krivica se nameće kao fakat.
- Krivica je uvek individualna. Može se govoriti o pogrešnim procenama, zavedenosti naroda, ali ne o kolektivnoj krivici. Kako je moguće kriviti nepismenu Srbiju koja je ostala iza Broza. Kad su pala Potemkinova sela, videlo se šta je Srbija. Imali smo elitizam u kulturi, a iza toga neosvešćen narod. Kad moćna propaganda takav necivilizovan narod zaslepi, ne može se reći da je on kriv jer je pogrešno glasao. Krivac je onaj koji vladajući despotski za pola veka nije ustrojio nijednu demokratsku instituciju. Narod treba razumeti i pomoći mu da promeni svoj status. Pre svega uzdizanjem opšte kulture.
Da li ste kao umetnik i profesor zadovoljni pomacima koje na tom planu čini nova vlast?
- Bože sačuvaj! Na žalost! Mnogo je zla ostalo. Ne mogu da govorim sa političkog stanovišta, jer se politikom ne bavim, ali kao svedok svog vremena osećam da sam stalno na pragu da budem izmanipulisan. Kako se čuvate da ne budete izmanipulisani?
- Vraćam se korenima i svom radu. Osvrnimo se na drugi ciklus - 'Balkanski ginjol'. Ko je ginjol? Narod ili…?
- Kao svaki normalan čovek, morao sam da osetim tragiku onoga što se zbivalo tokom građanskog rata. Morao sam da saučestvujem sa nevinim žrtvama i morao sam da se suočim sa tim zlom. Pitanje zla u antičkoj drami ili kod Šekspira ima čak neku pervertiranu uzvišenost. To nisam mogao da osetim na našim, balkanskim prostorima, već sam to osetio kao ginjol, kao izokrenuto, groteskno, ružno - srednjovekovno pozorište lutaka. Dela asociraju na grotesku koja metaforički treba da ukaže na izvitoperena nepočinstva. Užasi nisu bili samo u tome što su ljudi ubijani, već su nastajali i širenjem laži o žrtvama. Onog trenutka kada se počne s prebrojavanjem, kao u Srebrenici, devalvira se žrtva. Kada se objavi da je pedeset hiljada Muslimanki silovano, to je unižavanje svake pojedinačne koja je bila silovana. Jer toliko ih silovanih nije moglo biti, a kamoli sto hiljada, kako neki drugi kažu. Svaka pojedinačna je sveta žrtva. Ta groteska je inflacija ili devalvacija žrtava. Isto je i u obrnutom slučaju, kada se broj žrtava smanjuje. Koje bi od izloženih dela najbliže oslikavalo našu trenutnu situaciju?
- Ne mogu to da kažem, jer ja se ne bavim ni pamfletskim ni političkim slikarstvom. Ali vaše slikarstvo jeste angažovano. U ovom trenutku gde je ta angažovanost najeksplicitnija?
- U metaforama, a ne u političkoj poruci. Slika 'Nikad više' (pred kojom je snimljen autor) možda najviše odgovara prilikama u Srbiji do skora pregrejanog nacionalizma. Reč je o interpretaciji čuvene Gojine slike_arhiva 'Streljanje 3. maja 1808' - kada su Napoleonovi vojnici pucali u španske rodoljube. Kod mene je inscenacija kao u pozorištu, vide se zavese i podijum tretiran kao strip. A oni koji streljaju na latinskom uzvikuju 'slatko je i dično umreti za otadžbinu'. Inverzija je u tome što tu sentenciju kliču oni koji ubijaju. Metaforički, oni koji su decu slali u besmislen rat, izgovarali su te parole. Na drugoj strani, iznad žrtava, leti gavran s oblačićem na kome piše 'nikad više'. Gavran je simbol stratišta, zlosutna ptica, onaj koji komada leševe, na mojoj slici i njemu je svega dosta. Uzgred, to je aluzija na jednu poemu Edgara Alana Poa koja se zove 'Gavran' - na gavrana koji uleće u pesnikovu sobu i na njegove jadikovke o prolaznosti života i izgubljenim ljubavima, uzvraća refrenom 'nikad više, nikad više'. M. Marjanović
