Izvor: Politika, 23.Sep.2010, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je Balkan ekonomski zaostao
Prema nekim procenama, Srbija je u dva veka svoje moderne državnosti živela u demokratiji najviše 44 godine
U vreme kada su balkanske države (Srbija, Rumunija, Bugarska) sticale svoju nezavisnost, između 1860. i 1880. godine, njihov dohodak po stanovniku iznosio je jednu trećinu dohotka u Francuskoj ili Nemačkoj. Pored nezavisnosti od Otomanske imperije i poboljšanja socijalnog statusa stanovništva, cilj pokreta za nezavisnost, ili onoga što Čedomir Popov u svojoj knjizi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Istočno pitanje i srpska revolucija 1804–1918.” naziva „srpskom revolucijom”, bio je i ekonomski napredak balkanskih naroda. Oslobodioci su imali u vidu kulturnu, socijalnu i ekonomsku renesansu. Danas, na kraju prve decenije 21. veka, oko 150 godina posle tih revolucija, dohodak po stanovniku Srbije, Rumunije i Bugarske i dalje iznosi oko trećine onoga u Francuskoj i Nemačkoj. Štaviše, s obzirom na to da je došlo do velikog porasta dohotka u apsolutnom smislu, apsolutna distanca između Balkana i zapadne Evrope se povećala. Pored toga, jedan broj zapadnoevropskih zemalja (Irska, Portugalija i Španija) nadoknadio je skoro u potpunosti svoj istorijski zaostatak prema glavnim zemljama zapadne Evrope. Postavlja se onda pitanje: zašto su balkanske, i specifično, srpska revolucija, bile ekonomski neuspešne?
Odgovor na to pitanje nije lak, ali je najbolje da mu priđemo sa tačke gledišta onoga što nam ekonomska nauka može reći o uzrocima. Ona nam kaže da je ovakav rasplet prilično neočekivan, jer se smatra da se u okolnostima otvorenih privreda siromašnije privrede razvijaju brže nego bogate. Do toga dolazi iz nekoliko razloga. Prvo, kapital ide iz razvijenih u siromašnije zemlje, jer je u njima profit veći. Zatim, tehnološki razvoj u siromašnim zemljama trebalo bi da bude brži, jer one mogu da kopiraju ono što su bogate zemlje već izmislile. Činjenica da nije došlo do konvergencije dohodaka između Balkana i zapadne Evrope ukazuje nam da postoje neki drugi, možda neekonomski, razlozi za taj zastoj.
Jedna od uticajnih teorija zastoja pojavila se u poslednjih desetak godina. Opservacija da do konvergencije nije došlo ni kada se poredi Latinska Amerika ili Afrika sa SAD ili Evropom, navela je ekonomske istoričare da se pozabave institucijama koje je kolonijalizam ostavio u nasleđe ovim zemljama. Tvrdi se da je nezavisnost promenila upravljačku klasu, ne u suštini, već samo po imenu, i dovela do prividnih promena tako da su eksploatatorske institucije, koje su kolonijalisti uveli, ostale da sprečavaju razvoj tih zemalja. Koje su te institucije? Školski sistem koji diskriminiše siromašne, nedovoljna zaštita svojine (koja takođe pogađa siromašne, jer bogati imaju načina da brane svoje posede), kontrola političkog procesa i sudstva od strane vladajuće elite.
Da li se nešto slično desilo i na Balkanu? Malo ko se ne bi složio da su otomanske institucije bile upravo poražavajuće za bilo kakav ekonomski razvoj: porezi su bili nepravični i plaćali su ih uglavnom siromašni (raja); diskriminacija bazirana na veroispovesti bila je i zvanični deo otomanske ideologije (sve do druge polovine 19. veka); zaštita privatnog vlasništva i čak sopstvenog života od zuluma je bila nikakva; stimulansi za preduzetništvo i rad nepostojeći; vlasništvo zemlje koncentrisano u rukama spahija.
Jedno od objašnjenja za neuspešan ekonomski razvoj balkanskih država otuda bi se, po analogiji, moglo naći upravo u „preuzimanju” negativnog otomanskog nasleđa i posle nezavisnosti. Ali, kada pažljivije posmatramo navedene komponente, teško je prihvatiti da su one, u srpskoj i drugim balkanskim revolucijama, ostale netaknute. Formalnopravno, ni raje, ni verske diskriminacije nema 150 godina. Nema ni koncentrisanog zemljišnog poseda: još je pod Milošem Obrenovićem zemlja ravnomerno podeljena seljacima. U Srbiji i Bugarskoj udeo bezemljaša nije prelazio deset odsto poljoprivrednog stanovništva. Sa oslobođenjem, Srbija je počela značajno da ulaže u razvoj pismenosti i obrazovanja. Zaostajanje u odnosu na zapadnu Evropu se u obrazovanju, naročito u vreme komunizma, značajno smanjilo. Čak i u zdravstvu, razlike, merene smrtnošću odojčadi ili prosečnim trajanjem života, iako značajne, mnogo su manje nego nekada.
Oblast u kojoj bi se, pak, teorija o dugoročnom negativnom kolonijalnom efektu mogla primeniti i na Srbiju tiče se neizgrađenog demokratskog poretka i pravne države. Nije nam teško da to uočimo samo u korupciji i slaboj vladavini prava na Balkanu, već i u nedemokratskoj istoriji Srbije od samog sticanja autonomije i nezavisnosti. Dovoljno je navesti listu glavnih autokratskih vladara: Miloš Obrenović, Milan i Aleksandar Obrenović, Aleksandar Karađorđević, Tito, Milošević – da vidimo da cela ta litanija naših despota i diktatora zauzima veći deo vremena od kada je osnovana moderna Srbija. Istoričar Slobodan Marković izračunao je da je Srbija u dva veka svoje moderne državnosti živela u demokratiji manje od 30 godina. Politikolog Dušan Pavlović nešto je „darežljiviji”: prema njegovoj računici, od 1878. do danas, Srbija je demokratski poredak imala 44 godine.
Ali, možda je, pored odsustva demokratije, pravi „krivac” za zastoj Balkana bio komunizam? Kada to kažemo, moramo tvrditi da je komunizam, mimo i povrh negativnih efekata usled nedostatka demokratije, imao dodatne negativne efekte. Empirijska potkrepljenost te teze na prvi pogled ne stoji, jer je upravo u epohi komunizma Srbija ostvarila najveće ekonomsko približavanje zapadnoj Evropi. Tako je 1980. godine srpski dohodak po stanovniku bio na nivou od oko 60 odsto francuskog ili nemačkog, što se nikada, ni pre, ni kasnije, nije desilo.
Zato mi se čini, kada na „sud” zbog ekonomskog zastoja Balkana izvedemo sve „krivce” koje nam ekonomija i istorija predlažu, da je otomansko nasleđe oličeno u nepoštovanju demokratskih pravila i slabosti pravne države možda najprihvatljivije. U tom smislu i teorija o dugoročnim negativnim efektima kolonijalizma ima primenljivost i na balkanske zemlje koje su bile žrtve Otomanske carevine.
Karnegijeva zadužbina za mir
Branko Milanović
objavljeno: 24.09.2010.
