Izvor: Blic, 19.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto bol dugo ostaje u sećanju
„O bolu se jedva može govoriti, bol se uglavnom podnosi", napisao je Mihajlo Pantić u upravo objavljenoj zbirci priča „Ovoga puta o bolu" („Stubovi kulture"). U razgovoru za „Blic" Pantić napominje da ljubav - i kad je najbolja i kad nije - zamagljuje stvari, a bol nas određuje.
Govoreći o tome zašto se opredelio da se bavi bolom, Mihajlo Pantić kaže: „Ušao sam u neku životnu fazu kad počinjem da se izjašnjavam o svim bitnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << temama za ljudski život. Koliko je ljubav bitna tema, toliko je i ova... možda malo manje bitna, nikom nije draga, a na neki način je posebno iskušenje piscu. Jer danas se podrazumeva da književnost treba da govori, manje ili više, o nekim atraktivnim sadržajima i da nas malo zabavlja. Pogled na bestseler liste govori o tome šta preokupira pažnju čitalačke publike. Bez obzira na to, potpuno svesno sam odlučio da pišem o onome što mislim da je bitno i što nas u mnogo čemu određuje, što nas dočekuje na ovom svetu i sa njega ispraća. Mislim da je bol gotovo od identifikatorne važnosti za svakog čoveka. Koliko god nas određuje ljubav, toliko nas bol usredsređuje na život, potvrđuje da postojimo. Tako i počinje moja knjiga, citatom Unamunove rečenice da je bol dokaz da postojimo."
U svojim pričama, naravno, ne govorite o fizičkom bolu. Nisu li vaši junaci zapravo suočeni sa emotivnim patnjama?
- Kroz knjigu se upravo preispituje individualna bol. Ona počinje, da kažem, mojim iskustvima, razumevanjem bola, a tako se i završava. Između je jedna mala šeherezada ljudskih ispovedanja o bolu, gde podjednako govore i žene i muškarci o svemu onome što ih boli, tišti, traumatizuje, što ih na ovaj ili onaj način formuliše i preusmerava.
Koji je vaš najjači bol?
- Onaj koji mi nanose bližnji. Bol koji dolazi iz ljubavi, a u čiji razlog ne mogu da proniknem. Možda (nas) najviše bole gestovi dragih ljudi koji su nam nehotično naneti.
Neka žena je u pitanju?
- Naravno, ima i toga. Da biste došli do nekakvih istinitosti o sebi, morate proći kroz bol. To je stvar svojevrsne veštine. Mislim da je mnogo teže o njemu pripovedati nego ga savladavati. Jedan italijanski pesnik kaže - bol ne pati od forme. Teško ga možete pripitomiti, učiniti objašnjivim i sugestivnim (a to je imanentno literaturi). Jer ljudi od toga, naravno, beže. Dosta im je njihovog bola, još im samo treba da o tome čitaju.
Nije li bol gotovo ključna odrednica života i karaktera vaših junaka?
- Moje iskustvo kaže da je bol neka vrsta antropološke konstante. Nešto što nas određuje. Kako se on menja i, naročito, kako se interpretira kroz različite kulture, epohe, kako ga mi danas razumemo ili kako će ga razumeti generacije koje dolaze - to je nepoznanica koja bi nas odvela u filozofiju ili sociologiju, a to nije moja pretenzija. Moja namera je da samo pripovedajući o bolu, u stvari na neki način ukažem na onu važnost za koju mislim da ima. Tu se onda priča pojavljuje kao vrsta anestezije koju čovek sam sebi daje da bi ga bar malo omekšao.
Možemo li govoriti o društvenom bolu, danas i ovde?
- Pre bih rekao da je danas i ovde reč o traumi. Trauma jeste oblik bola ili, tačnije, njegova posledica. Prošli smo kroz jednu strašnu bolnu fazu i sad osećamo kako taj neki spazam u društvu pomalo popušta. Ali mislim da nas strah od ponovnog povratka tog bola nikada neće do kraja napustiti. Jer, naprosto, prošli smo šta smo prošli, a to nije trajalo dva, tri dana nego više od decenije. Svakodnevno sukcesivno trpljenje izazvanog bola. Izađete na ulicu i vidite da svet nešto boli. Sećamo se, a sećanje je i prilično tegoban mehanizam. I u knjizi sam se bavio tom činjenicom da se u sećanju nepogrešivo uvek vraćate na ono što vas boli.
Dakle, bol je nezaobilazni momenat svačijeg života?
- Ceo život se učimo da ga na neki način pripitomimo, savladamo, donekle umirimo. I nisam siguran da nam tu iskustvo može biti od naročite koristi. Osuđeni smo na bol.
