Izvor: Vostok.rs, 15.Nov.2014, 13:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Kol i Genšer podržavaju Putina?
15.11.2014. -
Dve visoke figure nemačke politike, koje su svojim delovanjem u velikoj meri uticale na razvoj međunarodnih odnosa u celom svetu krajem osamdesetih i početkom devedestih godina 20.veka, sada su otvoreno na strani Rusije.
Naime, bivši nemački kancelar Helmut Kol koji je na toj funkciji bio čitavih 16 godina, kritikovao je u nekoliko navrata politiku Zapada usmerenu ka izolaciji Rusije. Poslednji put kritike je izneo na promociji svoje nove knjige „Iz brige >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << za Evropom“. Otprilike u isto vreme, a baš onih dana kada je Evropa obeležavala 25 godina od pada Berlinskog zida, bivši, takođe dugogodišnji šef nemačke diplomatije Hans-Ditrih Genšer je nezavisno od ukrajinske krize, zatražio novi početak u odnosima sa Rusijom i predsednikom Putinom.
Obzirom da su i Kol i Genšer dobro poznati javnosti na Balkanu i da su svojim odlukama i političkim delima uticali na živote mnogih na prostorima bivše Jugoslavije, ove nedelje u okviru „Okruglog stola“ o stavovima bivših nemačkih političkih „teškaša“ govorimo sa gospodinom Slobodanom Samardžijom- komentatorom spoljnopolitičke rubrike lista Politika i dr Slobodanom Jankovićem, istraživačem Instituta za međunarodnu politiku i privredu iz Beograda.
Gospodine Samardžija kako komentarišete reči Helmuta Kola da žali zbog izolacije Rusije i da naročito smatra pogrešnim to što su države grupe G7 u junu održale samit bez Rusije?
- Helmut Kol je, to je na kraju krajeva istorija i pokazala, bio jedan izuzetno mudar čovek i na neki način i vizionar- on je uvek smatrao da je Rusija deo Evrope i da jednostavno nije moguće podeliti ta dva sveta, jer oni jedan drugome pripadaju i istorijski i kulturno i privredno i na svaki drugi način. Zbog toga je on i bio jedan od glavnih zagovornika da se Rusija primi u grupu G8, najmoćnijih zemalja.
Ono što se danas dešava je naravno rušenje tog nekog njegovog plana i ideje, jer zbog rata u Ukrajini, za koji naravno znamo kako je izazvan, došlo je do situacije da se na Rusiju gleda kao na protivnika Evrope. Ali, očigledno je da je Helmut Kol na neki način shvatio i zato je to izneo u svojoj knjizi „Iz brige za Evropom“ koja je i izdata povodom 25 godina od pada Berlinskog zida. Sve je to jednostavno sklop nekih situacija koje su stvorene poslednjih godina. Trebalo bi imati na umu to da je Helmut Kol veoma kritikovao i ponašanje Zapada prema situaciji u Ukrajini, navodeći da je način na koji Zapad tretira te poslove velika greška, kao i izolacija Moskve tim povodom, jer ne može da dovede do zbližavanja, nego može samo da dovede do udaljavanja. Jednostavno, izolacija Rusije Evropu vodi unazad, a nikako unapred...
Gospodine Janković, a kako vi gledate na kritike Kola?
- Nije samo Helmut Kol, već su i Helmut Šmit i Genšer kritikovali ovu nemačku politiku u više navrata. Jedna generalna kritika nemačke spoljne politike je počela još negde 2012.godine, pa se ove godine intenzivirala. U više navrata su oni ponavljali - i u martu, i u avgustu i evo sad ponovo u novembru 2014.godine. Tu su sad dodatno na udaru kritike povodom sankcija Rusiji, odnosno povodom toga što se EU i Nemačka priključuju tom zapadnom pritisku.
E, sad u čemu se sastoji žal? Koliko je to više neki vapaj za samostalnijom spoljnom politikom same Nemačke? Jer, iako Nemačka jeste ekonomski motor EU, to je i dalje zemlja u kojoj se nalaze američke vojne baze i američki vojnici, koja suštinski nije sasvim samostalna država. Tako da ona ima određenu autonomiju, ali ne u potpunosti.
Treba se takođe setiti da su i Genšer i Kol obećavali svojevremeno Gorbačovu kako se NATO neće širiti na Istok, a to su učinili, setimo se još januara 1990.godine. Tada su rekli da NATO neće biti ni u Istočnoj Nemačkoj, a kamoli u državama bivšeg Varšavskog pakta. A to se ipak desilo, to obećanje je prekršeno.
Sa jedne strane, može se naslutiti da ovi političari poput Helmuta Kola, Šmita i Genšera, sad pred kraj života su slobodniji da kažu da žele da Nemačka ima jednu samostalniju politiku u odnosu na SAD.
Ali, sa druge strane postoji vitalna zainteresovanost nemačkog biznisa za saradnju sa Rusijom. Mi znamo da su nedavno vodeće nemačke firme koje rade sa Rusijom održale sastanak sa ministrom spoljnih poslova, ali i sa drugim članovima ruske vlade, gde je dogovorena dalja saradnja na ekonomskom planu. U tom smsilu Nemačka želi da pošalje signal kako ona nije svim srcem uz sankcije, nego da želi da zadrži određeni vid saradnje sa Rusijom.
Međutim, ne samo nemački privrednici, već i Amerika na određeni način govori da bi trebalo sarađivati sa Rusijom, ali treba videti kakav je format te saradnje. To kako Amerika vidi saradnju, jeste da Rusija bude u podređenom položaju, da se odrekne samostalnosti, da se odrekne svoje političke sudbine i da prihvati da bude šraf u toj velikoj zapadnoj mašineriji.
Osim Helmuta Kola i bivši šef nemačke diplomatije Hans-Ditrih Genšer, nezavisno od ukrajinske krize, zatražio je novi početak u odnosima sa Rusijom i predsednikom Putinom. Iako Genšer ne odobrava u potpunosti spoljnu politiku Rusije, ipak smatra da se radi o „oblikovanju jednog stabilnog svetskog poretka“ i dodaje da je i Evropa pravila greške. Šta to zapravo znači, gospodine Samardžija?
Evropa je, umesto da iskoristi tu sitaciju koju je stekla stvaranjem unije kao takve, umesto da postane moćan sagovornik i Rusije i Amerike i na kraju krajeva dalekoistočne Kine, na ovaj način sebe dovela u sitauciju da zavisi od Amerike, da zavisi od toga šta se govori u Vašingtonu i da se prema tome i ponaša. Angela Merkel je recimo, pošto su se priče ponovo povele oko uvođenja novih sankcija Rusiji, rekla da one mogu da se uvedu protiv određenih ličnosti ali nikako protiv cele države.
Uz sve što je rekao Genšer na račun politike Evrope, gospodne Janković, ne čini li vam se da Evropa ipak pokušava da uspostavi novi početak sa Rusijom?
- Prosto ovi vapaji ka saradnji sa Rusijom su sve učestaliji, što više ona ide ka saradnji sa Kinom, sa Iranom... Ovih dana je potpisan sporazum između Rosatoma i Irana o izgradnji dva nova nuklearna reaktora u Bušeru i još 6 na drugoj lokaciji. Setimo se onog prethodnog sporazuma o dodatnom snabdevanju Kine ruskim energentima. Svako rusko okretanje, gde Rusija pokazuje da ona ne mora da se oslanja isključivo na saradnju sa Zapadom, da može da nađe tržišta i van tog zapadnog okvira, vodi jačanju signala, kako bi eto, Evropa i Rusija ipak trebalo da sarađuju.
Naravno da bi one trebalo da sarađuju, to niko ne spori. Saradnja i jeste u obostranom interesu. Rusija jeste evropska zemlja, graniči se sa EU, ali ono što zapadnim elitama smeta, to je izgrađivanje jedne snažne i stabilne Rusije.
Gospodine Samardžija, vidite li posle svega šanse za taj neki ponovni početak, šanse da se između Evrope i Rusije uspostavi neki svrsishodni dogovor?
- Evropa ne može da živi bez Rusije, kao što ni Rusija ne može da živi bez Evrope. To što se Rusija okreće prema Kini i dalekom Istoku, to je jednostavno strateški potez koji nije usmeren protiv Evrope, nego je usmeren više kao kontra uticaju SAD. Evropa ima sasvim dovoljno širok prostor da celu tu svoju priču sa Rusijom dovede na pravi nivo i da to postane zaista jedna saradnja koja bi bila korisna za obe strane. Mislim da bi uz malo dobre volje i želje i naravno pokušaja da se iskuljči uticaj SAD, to donelo prave rezultate. Ukrajina na kraju krajeva nije beznačajna zemlja, graniči se i sa Evropom i sa Rusijom i mislim da oko toga Evropa i Rusija moraju direktno da se dogovore, bez ikakvog uplitanja sa strane.
Gopsodine Janković, vidite li neki ponovni početak između Evrope i Rusije ? Čeka li nas taj nekakav novi poredak?
- Poredak koji se ruši, ruši se sa jedne strane poredak nacionalnih država koji je kao takav bio nagrižen ozbiljno još i ranije. Sa druge strane urušava se kratkotrajna epoha- unilateralni sistem, on je očigledno srušen, ali još nije napravljen novi. Međutim, velike su promene i na tom nekom etičkom nivou, gledajte šta danas predstavlja Zapad, on se kao takav u mnogome razlikuje od onoga što je Zapad bio pre 50 godina. Vidimo porast nezaposlenosti, potpunu promenu javnog morala, urušavanje demokratskih institutcija. I tamo autori govore o jednom postdemokratkom sistemu. Pa čak i najviše institucije na Zapadu pribegavaju otvorenim lažima. Recimo EU je u preambuli onog Ustava koji nije stupio na snagu, a provukao se kroz Lisabonski sporazum, navela nepostojeći citat Tukidida o tome šta je navodno Platon govorio o demokratiji. Na ovo je ukazao italijanski filozof i profesor Lučano Kamfora.
Jovana Vukotić,
Izvor: Glas Rusije, foto: RIA Novosti/Alexey Druzhinin
