Izvor: Politika, 21.Mar.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Čeda a ne Kusturica
Povodom uvodnika ,,Pobeda ili kazna”, ,,Politika”, 19 marta
Ne znam gde ću pre sa slovima da proslavimo ime koje takvo nema niko na svetu – Batić Bačević. Bačević od Biča bar po onome što je napisao u „Politici” kao uvodnik, sreda, 19. mart, 2014. „Politika” piše – „Krivi su za ratove, uništavanje, nesreću. Krivi su što bolesni biraju da li će kupiti hranu ili lek”. Bačević u uvodniku prebacuje Čedi Jovanoviću da su ga zbog tih reči birači >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kaznili. Dalje u tekstu Batić Bačević hvali Č. J. „jer je karijeru počeo kao harizmatični studentski vođa u farmerkama i kožnoj jakni” i hvali ga dodatno kao najvatrenijeg zagovornika „6. oktobra”, da bi najveći poraz doživeo kao uspešni biznismen koji očekuje da se ukrca na brod Aleksandra Vučića.
Hej, Biče, pa taj bor od 6. oktobra bio je tek čamac za Vučića, ali je umeo da se prevesla.
Ja znam da Bič nije ljut što je Čeda izgubio izbore, nego što je Čeda srećan što ima ženu Jelenu i četvoro dece. Uzgred, znam da Biča majka grdi – oženi se, bre, bar jednom. Usput, da dobro pišem naučio sam radeći kao novinar u „Politici”, 1946. godine. Kada je Đilas pisao ode Staljinu. Ja sam u to vreme pisao da je tramvaj sa Voždovca opet proradio.
Da, ja hoću da snimim dokumentarni film o Čedi Jovanoviću. Imam naslov filma, Čedo, oženi me. Znam ime devojke koja je to prva viknula i, naravno, imaću je i u filmu. Za film o Čedi sam se odlučio pre četiri godine kad sam ga video okruženog sa četiri jaka čoveka kroz koje sam ja prošao bez pardona i rekao mu da ja navijam za njega, na šta je Čeda zbunjeno odgovorio, jer ja sam ipak svetsko ime – to mi mnogo znači.
Za moj film mnogo mi znači knjiga koju je napisao dajući podatke o sebi i onome šta je radio u prošlosti. Za film o Čedi meni je dovoljno ono što je u knjizi napisao kako je uspeo da nagovori Miloševića da se preda sudu. Tu on piše da ga je Milošević u prvom susretu pitao koliko ima godina. Čeda mu je rekao – dvadeset devet. Razgovor Čede i Miloševića trajao je jednu, pa posle i drugu noć. Za vreme tog razgovora ulazila je Mira Marković i dobacivala da će ga ubiti ako se preda. Usput, Čeda u knjizi primećuje da je Mira posle histerije bila i ljubazna, donosila kafe i skoro poslovno pitala supruga – u koji kofer da ti smestim stvari za zatvor.
Kada je policija povela Miloševića, njegova ćerka Marija pucala je u Čedu. U knjizi Čeda opisuje za moj film odličan kadar – Milošević sa malim koferom u ruci odlazi dugačkim hodnikom zatvora. Pre hapšenja znalo se da Amerikanci insistiraju da se Milošević što pre otprati u Hag. I sad nešto što niko ne zna, što piše u knjizi Čede Jovanovića – u avionu koji je vozio Miloševića u Hag bio je i jedan žandarm koji je pazio na njega. Taj čovek pozvao je Legiju i pitao šta da uradi – da nastave put ili da se vrate. Legija je odgovorio da nastave put u Hag.
Zašto hoću taj film o Čedi? Zato što on liči na mene. U oktobru 1941. godine partizani i četnici osvojili su Čačak. Ja sam partizan, stražar bez puške na železničkoj stanici. Prvog novembra 1941. četnici napadaju Čačak. Imaju i tenk za napad. Moj komesar Aca Knežević zvani Patak određuje mene i mog druga Caleta Nosonju da sačekamo četnički tenk kod kafane Car Lazar. I da ga uništimo. Kako? Komesar Aca Patak dao nam je dve flaše benzina, objasnio – zapalite flašu i bacite je na tenk. Cale Nosonja i ja, kao lepo vaspitani mladići, čekali smo tenk petnaest minuta. Nije se pojavio i mi smo flaše benzina vratili komesaru Aci Patku. Svedok Aleksandar Kerković, zvani Cale Nosonja, doktor sociologije sporta u Nišu.
Sve dok Bič u uvodniku prebacuje Čedi za ružne reči o bivšim vladama da bi sam na kraju svog komentara zapisao – „Srbija je prošla dva perioda – u prvom su ozbiljno kompromitovane vrednosti tradicionalne, konzervativne Srbije, dok su se posle 5. oktobra ideje evropskog, demokratskog društva utopile u blatu kleptokratije.”
Sad smo kvit, kakav reč – kvit. Nismo kvite Bičeviću. U Srbiji postoji još jedna snažna ličnost, sa kojom se ti družiš. To je Emir Kusturica. Znam da te Emir često vodi bilo gde i da ti njega vodiš na stranicama „Politike”. Iz tih opisa da si ti bio sa njim u Višegradu u Andrićgradu, kao što meriš šta to sve ima Čeda, a šta ima Emir. Ja ih merim po hrabrosti. Emir se ne ljuti što se njegova imanja u Višegradu i Mokroj Gori šapuću kao Brioni.
Bič ima pravo što misli da je Čeda zasebna republika po svojim roditeljskim poduhvatima. I što je bogat. Bič u „Politici” beleži kud god se kreće Emir. To vredi zabeležiti, ali nikako da saznamo koja je to lova koja Emira krasi. Ne sumnjam da je on taj novac i zaslužio. Vrlo je pažljiv roditelj, sin mu je kompozitor za njegov orkestar i njegove filmove. Ćerka mu je producent i autor filmskog festivala u Mokroj Gori. Iz ova dva primera vidi se da su porodice osnova ne samo za sreću nego i za biznis. Čeda ima ženu koja je direktor „Fidelinke”. Čedina porodica za razliku od Emirove ima dosta neprijatnosti od početka njegovog političkog angažmana. Čedinoj porodici vrlo često prete.
Emir Kusturica nema problema sa pretnjama slične vrste, ali niko ne zaboravlja njegove večere sa Miloševićem, a on ne zaboravlja da sam ja to jednom usputno kazao u nekom intervjuu posle čega me je Emir napao, a ja mu odgovorio u Ćuruvijinom „Evropljaninu”, gde sam pisao kolumnu. Tu sam „opalio” Emira i prvi put se desilo da on i na najmanju šalu hitro odgovara.
Hajde Bič da zapalimo još nekoliko rečenica.
Ja sam za film o Čedi u istoj situaciji kao i Emir. On čeka onu debelu glumicu iz Italije da smrša. Ja čekam Čedu kad će imati malo vremena da počnemo snimanje. Čeda mi i nehotice daje dobru ideju, zašto ne bih počeo snimanje sa njegovom ženom. Možda je to i suština filma o Čedi, jer u razgovoru sa gospođom Jelenom verovatno bih saznao kako je ona izdržala sva ta politička putovanja svog supruga dok je rađala jedno, drugo, treće i četvrto dete. Naravno za film bi mi bilo potrebno da znam kako su se upoznali. Čeda mi je objasnio jednom rečenicom – „Dovoljan je bio jedan pogled i jedan tren.” Kad bih imao u filmu taj pogled i taj tren, imao bih pravi film. Ali, to što je nemoguće, ima poezija, za razliku od tebe Bič koji u tvom uvodniku nisi imao za... itd. Usput, ako ovo ne objavite u „Politici”, objaviću u mom listu „Danas”. Pozdravi kevu.
Puriša Đorđević
objavljeno: 21.03.2014.
