Izvor: Politika, 28.Jan.2011, 01:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Beograd nije mogao biti Tunis
Takav čudan (naročito za Srbiju) i skoro čudesan tandem Đinđića i Koštunice spasao je Srbiju krvavog obračuna
Tuniska (tzv. jasmin) revolucija predstavlja bez ikakve sumnje prvostepeni politički događaj, iz najmanje dva razloga. Prvo, to je u poslednjih 100 godina verovatno prvi put da je spontanim narodnim buntom oboren jedan arapski režim. Čak je i Naserova revolucija 1952. u Egiptu bila državni udar, koji je, tek pošto su ,,Slobodni oficiri” predvođeni Naserom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Negibom, došli na vlast dobila široku narodnu podršku. U svim ostalim slučajevima radilo se o jednostavnim državnim udarima gde se narodna podrška nije tražila niti očekivala. Drugo, tuniska revolucija bila je toliko spontana da nije imala nikakvu ni prećutnu, a još manje direktnu, spoljnu podršku. U tome se ona razlikuje od većine istočnoevropskih revolucija koje su imale ,,logističku” podršku Zapada. Naravno, to ove revolucije ne diskvalifikuje, ali ukazuje na jedinstvenost tuniske revolucije koja se odvijala ne samo protiv vlasti Ben Alija već i mimo bilo kakve podrške Francuske, SAD, Libije, Alžira, Egipta, Saudijske Arabije. U stvari, svi ovi režimi podržavali su decenijama Ben Alija, i nastavili da to rade čak i tokom prve tri nedelje širokih narodnih protesta. Neki su, kao Francuska, tek posle njegovog pada promenili politiku, dok su drugi, iz očiglednog straha od sličnih revolucija kod kuće (Libija), oštro osudili novu vlast u Tunisu.
Poređenje sa tuniskom revolucijom daje nam mogućnost da još jednom analiziramo srpsku petooktobarsku revoluciju i da odgovorimo na pitanje zašto Beograd nije mogao biti Tunis, ili tačnije, zašto (kako se to popularno govori) nije, posle petog oktobra, moglo biti šestog oktobra.
Prvi razlog leži u direktnom povodu dveju revolucija. Povod kao i cilj petooktobarskog bunta bio je da prisili Miloševića da prizna rezultate izbora. Takav cilj se jasno definiše kao ,,legalistički”: poštovanje rezultata glasanja i izbornog zakona. Ako je osnovni zahtev poštovanje zakona onda je nedosledno i neprihvatljivo već sutradan, po osvajanju vlasti, krenuti sa velikom čistkom kadrova starog režima, bez ikakvog oslonca na zakone. Ovu prilično očiglednu činjenicu često zaboravljaju oni koji Koštunicu optužuju da je opstruirao ,,veliko čišćenje” Miloševićevih pomagača. Takvo ,,revolucionarno zakonodavstvo” je neizbežno kada je revolucija proizvod narodnog bunta, kao što je bio slučaj u Rumuniji ili sada u Tunisu, ali nije kada je cilj revolucije da vlastodršca natera da poštuje zakon. I zaista, bez obzira na to što su neki od odgovornih za Miloševićeve zločine, kao i oni koji su se obogatili pod okriljem tadašnjeg režima, ostali nekažnjeni, nema sumnje da bi ,,revolucionarno zakonodavstvo” (taj takozvani 6. oktobar) kasnije izazvao mnogo dramatičnije negativne posledice. Začarani krug osvete i kontraosvete koji je Srbiju od samih savremenih početaka 1804. godine toliko puno koštao, sada bi se ponovio. U sledećoj političkoj ,,raspodeli karata”, oni koji bi bili ,,očišćeni” 6. oktobra bi se svetili. Zahvaljujući Koštuničinom insistiranju na ,,legalizmu” ovakav zloslutni ciklus razračunavanja je prekinut.
Drugi razlog je bio što su petooktobarske promene bile ,,pripremane”, ne samo kao odgovor na očekivano krivotvorenje izbora već i kroz stvaranje prećutne koalicije opozicionara i onih delova političke strukture koja je uvidela da Milošević ne samo državu, već i njih same, vodi u propast. To, naravno, nije bio slučaj u Tunisu, gde je narodni bunt iznenadio i samu opoziciju: ko je mogao očekivati da će policijski zaplen robe, vredne nekoliko desetina evra, od jednog mladog uličnog prodavca, i njegov kasniji desperatni pokušaj samospaljivanja, dovesti do takvog talasa protesta koji će oduvati celokupnu državnu vrhušku? Znači, sama neočekivanost revolucije nije dala mogućnost za prethodni ,,dogovor” opozicije i dela režima.
Neki danas optužuju tadašnju srpsku opoziciju za ,,šurovanje” sa tajkunima, kriminalcima i ,,pozicijom” uoči petooktobarskih promena. U tome je, izgleda, Zoran Đinđić imao najveću ulogu. Ali takva ,,saradnja” bila je neophodna ako se želeo izbeći krvavi obračun: možda bi u tom obračunu pobedio režim, možda opozicija, ali je sigurno da bi on odneo mnogo nedužnih života. U srpskoj revoluciji izgubljena su dva života i ma kako njihova smrt bila tragična, to je mnogo manje od onoga što bismo mogli očekivati da opozicija nije vodila politiku čiji je cilj bio da ,,otkine” jedan po jedan od stubova Miloševićevog režima. Zahvaljujući tome, i armija i policija su u ključnom trenutku otkazale poslušnost ili bar zahtevale takav nivo direktnih i eksplicitnih naređenja o ubijanjima koje ni samodržac nije želeo, crno na belo, na papiru da dostavi.
Takav čudan (naročito za Srbiju) i skoro čudesan tandem Đinđića i Koštunice spasao je Srbiju krvavog obračuna. Prvi je to učinio pridobijajući delove režima za prećutnu saradnju, drugi insistirajući na legalitetu posle preuzimanja vlasti. Oni koji, već po sopstvenim preferencijama, kritikuju ili Đinđića ili Koštunicu, ispuštaju iz vida upravo da je zahvaljujući njihovoj saradnji izbegnuto krvoproliće kakvo su, recimo, načinili komunisti po preuzimanju vlasti u Srbiji. Umesto ekstremizma u odbrani stavova jednog ili drugog od ova dva lidera, objektivna analiza pokazuje da je baš njihova saradnja bila od ključne važnosti. Za državu koja ima toliko malo primera saradnje ili ,,suživota” različitih političkih opcija, tadašnju saradnju DS-a i DSS-a trebalo bi uzeti kao primer kako je moguće, uz dovoljnu samokontrolu, izvesti temeljne političke promene. I ostvariti mirni politički prevrat od samodržavlja do manjkave, ali stvarne, demokratije.
gostujući profesor na Ol Souls koledžu, Oksford
Branko Milanović
objavljeno: 28.01.2011.
