Izvor: Vostok.rs, 01.Jul.2011, 15:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zapad Srbiji oduzima i terotorije i resurse. DEO II
01.07.2011. -
Što se tiče kriminalizacije regiona prema podacima Evropola, Uprave za borbu sa narkoticima SAD (Drug Enforcement Administration) i Interpola prostor jugoistočne Evrope kontrolišu organizovane kriminalne grupe, koje se formiraju po etno-teritorijalnim oznakama. Savet Evrope u svom izveštaju o situaciji sa organizovanom prestupnošću na jugoistoku Evrope (mart 2010.g.) kao tranzitni koridor je istakao Albaniju, a albanske grupe kao glavne faktore u regionu za >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << trgovinu heroinom. Konstatovali su da je baš za albanske grupe karakteristična praktično vojna organizacija i izuzetno poštovan režim konspiracije u radu. Pri tom su navođeni podaci da albanska policija kontroliše oko 20 grupa – isporučilaca narkotika [1].
Da podvučemo onaj najvažniji aspekt – bezbednost – o kome treba da se vodi računa i u Rusiji. Kao što se zna, na Avganistan dolazi otprilike 80% svetske proizvodnje heroina. Iz Avganistana heroin stiže u Tursku i Bugarsku, a dalje ide preko tri pravca: bočna grana ide preko Rumunije, centralna – preko Srbije i Mađarske (pa Hrvatske i Slovenije) ka Austriji, Nemačkoj i Holandiji. Treća ide preko Bugarske, Makedonije, Kosova i Crne Gore u Italiju i dalje u zemlje EU [2].
Jedan od najvažnijih distributivnih centara čitavog Balkanskog poluostrva je selo Veliki Trnovac (opština Bujanovac, na administrativnoj granici sa Kosovom, naselje sa oko 10.000 stanovnika, isključivo Albanaca). Veliki Trnovac se nalazi i blizu granice sa Bugarskom, Albanijom i Makedonijom i predstavlja pravu „raskrsnicu narkomagistrala". Kroz njega vodi heroinski put iz Avganistana, Pakistana, Irana i Turske. Tu se nalaze skladišta i vrši se pakovanje „robe". Po nekim procenama godišnji obrt narkotičkih materija koji ide preko Trnovca iznosi oko 50 – 60 tona heroina, koji preko Albanije i Crne Gore odlazi u Italiju, delimično ostaje u Srbiji a zatim i u druge zapadnoevropske zemlje.
Ne nazivaju bez potrebe Veliki Trnovac „heroinskom kapijom Zapada". U procesu distribucije heroina je zaposleno čitavo (albansko) stanovništvo regiona - oko 6.000 ljudi. Interpol je konstatovao da se tamo u svakom momentu priprema za prodaju najmanje 3 tone heroina. Italijanski Centar za borbu sa mafijom je upozoravao da 70% narkotika, koji su predviđeni za zapadnoevropsko tržište, ide preko Preševa i Velikog Trnovca, a da čitav proces krijumčarenja vode porodični klanovi Osmani, Halifi i Bunjaku. Italijani su konstatovali da je region potpuno kriminalizovan, a da srpske vlasti ne reaguju adekvatno situaciji. Pri tom sami srpski policajci konstatuju da imaju velike teškoće pri pokušajima presecanja kriminalne delatnosti koja ima veze sa narko-biznisom. U njemu deluju isključivo porodično-klanske veze, te je zato ubacivanje ili insjdersko informisanje praktično nemoguće. Organizacija je postavljena toliko „dobro" da za policiju predstavlja ogroman problem i samo prilaženje Velikom Trnovcu [3].
Srbi se trude da ne dolaze nepotrebno u Bujanovac, jer je atmosfera očigledno neprijateljska. Ali, za razliku od vlasti, srpsko stanovništvo samo preduzima inicijative kako bi se izborilo za svoje interese. Početkom 2011. potpisana je peticija, u kojoj se od vlasti zahteva da prekine veštačku albanizaciju regiona, i da formira Nezavisnu komisiju kako bi se utvrdio pravi broj stanovništva na jugu Srbije i njegov odnos po nacionalnostima (ispostavilo se da u toku vršenja poslednjeg popisa 2002. godine u mnoga naselja sa čisto albanskim stanovništvom popisivači se čak nisu usuđivali ni da uđu). Prema rezultatima popisa došlo je do povećanja broja Albanaca jer, kako tvrdi srpska strana, mnogi među popisanim žive na Kosovu, a u Bujanovcu su registrovani fiktivno. Povećani broj Albanaca za praktičnu posledicu je doneo skoro potpuno isključenje Srba iz organa lokalne samouprave (koji se formiraju proporcionalno nacionalnom sastavu). A ukoliko vlast odbije da preduzme adekvatne mere srpski lideri predlažu da se opština podeli na dva dela: na Bujanovačku banju (u kojoj je većina srpska) i Veliki Trnovac, sa albanskom većinom [4]. Na taj način sam srpski režim faktički doprinosi albanizaciji južnih regiona zemlje koju vodi.
U avgustu 2009. g. albanske političke snage na jugu Srbije su na bazi odredbi deklaracije iz 2006. godine istakli novu inicijativu: izdvajanje juga u posebni region „Preševska dolina". Riza Halimi je posebno stavio akcenat na formiranje jedinstvenih, isključivo etničkih albanskih struktura za upravljanje regionom. Pri tom je predsednik skupštine Preševo S.Hiseni lukavo izjavljivao da u zahtevu da se formira etnički region ne postoje „separatističke namere" [5].
Kongres u Tirani je 30.10.2010. postao polazište za odlučujući napad u cilju realizacije vekovnih albanskih težnji. Rukovodioci opština Preševo i Bujanovac su formirali pokret „Za prirodnu Albaniju". Ideja „Prirodne Albanije" postoji od 1877 g, njeni pobornici su tražili podršku za svoj projekat u Turskoj, u Habsburškoj monarhiji i Italiji, a posle 2. svetskog rata – u SSSR-u, Kini i SAD. „Prirodna Albanija" treba da obuhvati teritorije Albanije, Grčke, Makedonije, Srbije i Crne Gore, koje naseljavaju Albanci. Takvu prognozu glavom i bradom pravi lično direktor Instituta za regionalno prognoziranje (Tirana) Koča Danaj. Da bi se postavljeni zadatak realizovao treba, prema njegovim rečima, da se uradi sledeće: albansko stanovništvo u navedenim državama će da obavi sopstvene referendume o formiranju jedinstvene albanske države. Znači - cilj je jedan: rešavanje „albanskog pitanja" tako što bi se formirala jedinstvena albanska država [6]. Koča Danaj nije samo direktor naučno-istraživačke ustanove, on je i bivši savetnik tri poslednja albanska premijera i „restaurator" ideje o „Velikoj Albaniji". Takođe, on tvrdi da navedena ideja ima podršku čitave međunarodne zajednice.
Osim pritiska na srpsku vlast albanski lideri zahtevaju ostvarivanje konkretnih mera: demilitarizaciju regiona, prekid akcija tajnih službi srpske policije, proporcionalno predstavništvo Albanaca u državnim institucijama, priznanje diploma koje je Prištinski univerzitet izdavao posle februara 2008. godine i udžbenika koji se štampaju na Kosovu, kao i oslobođenje Albanaca koje su uhapsile srpske policijske snage u decembru 2008. godine zbog sumnje da pripadaju Gnjilanskoj ilegalnoj vojnoj grupaciji.
Srpska vlast je za Albance već učinila sledeće: posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma izmenila je zakon o lokalnim izborima, uvela je proporcionalni sistem i otvorila put prema formiranju albanske većine u sistemu lokalne vlasti. Na izborima u julu 2002. godine u lokalne parlamente Preševa, Bujanovca i Medveđe predstavnici albanskih partija su pobedili i formirali organe lokalne vlasti. Zatim, u junu 2001. godine, uz posredništvo misije OEBS, u te tri opštine je formirana multietnička policija. Zapaženo je naglašeno učešće misije OEBS. Da bi se podvuklo učešće Albanaca u pravosudnom sistemu misija je počela da obučava albanske pravnike, kako bi im olakšala polaganje ispita za stupanje u državnu službu. I ništa manje nije značajno da je do osnivanja albanskog univerziteta "StuhlUniversity"u Tetovu (Makedonija, granica sa Kosovom) takođe došlo pod pritiskom i kontrolom OEBS-a, sredstvima EU.
Zatim, u Medveđi su otvoreni ekonomski i pravni fakultet Niškog univerziteta, na kojima se predavanja obavljaju i na srpskom, i na albanskom jeziku, mada albanska mladež obrazovanje uglavnom stiče na albanskim univerzitetima u Prištini, Tetovu i Tirani. Ali albanski zahtevi idu još dalje: obuka u medicini, mašinstvu, elektrotehnici, građevinarstvu, arhitekturi, informatici, glumi" Albanski lideri ne shvataju „u čemu je problem, ako Albanac u Srbiji na svom maternjem jeziku bude imao pasoš, vozačku dozvolu, krštenicu", „i zašto dete koje je rođeno u Gnjilanu na Kosovu ne može da bude stanovnik Bujanovca""[7] Sledeći korak će biti potpuno logičan – potpuni prelazak komunikacija na jugu Srbije sa srpskog na albanski jezik. U Preševu se, na primer, dokumentacija sa skupštinskih zasedanja već uopšte ne prevodi na srpski. Obrazloženje – ubedljiva većina poslanika su Albanci, a onih nekoliko Srba u parlamentu i tako znaju albanski.
Bivši komandant OAPBM, a sadašnji zamenik predsednika skupštine opštine Preševo O.Redžepi govori o 30 godina albanske borbe za prirodnu Albaniju, koja je prošla put od demonstracija do automata preko ramena. Upravo je Redžepi taj, koji je širio tezu da će Preševo do 2013. godine postati deo velike Albanije i koji je pozvao da se prestane sa razmišljanjima o daljoj sudbini Preševa.
A da se ni kod srpske vlasti ne bi pojavljivale iluzije u vezi sa političkom ulogom, koja se razlikuje od „rukovodeće zapadne linije", pažljivo bdije spoljni faktor. Tako su, na pr. čak i takvim radničkim događajima, kakav je sednica, posvećena dvogodišnjici rekonstrukcije Koordinacionog saveta [8] (mart 2011.) prisustvovali ambasador SAD Meri Vorlik i predstavnici drugih zapadnih ambasada i organizacija [9].
Tako se vlast Srbije, koja ne želi da izvrši svoju ustavnu obavezu na zaštiti ustavnog poretka i teritorijalne celovitosti zemlje našla u sistemu duple potčinjenosti – međunarodnoj zajednici i albanskim političkim snagama, koje Srbiji diktiraju svoju volju. Za udruživanje Albanaca u jedinstvenu teritoriju oružanim putem već su se borili Oslobodilačka armija Kosova, Albanska nacionalna armija u Makedoniji, Oslobodilačka armija Preševa, Bujanovca i Medveđe. Sada, posle Kosova, pitanje sudbine juga Srbije albanske političke snage dižu na međunarodni nivo, jer ga vežu za pregovore Beograda i Prištine.
Dok se sve to dešava Albanija uvodi jedinstven obrazovni program za Albance u susednim državama. Na taj način se na dug rok planira prevazilaženje nepotrebnog šarenila i istovremeno međuklanske mržnja Albanaca (Tačija i Haradinaja na KiM, Džaferija i Ahmetija u Makedoniji i t.d). O stepenu otuđenosti govori i sledeća činjenica: na jugu Srbije (u opštini Bujanovac) 20.06.2011. se pojavila još jedna, jedanaesta po redu, albanska politička partija, koja je postala rezultat četvrtog razdvajanja Partije demokratske akcije Rize Halimija (na čelu nove Demokratske partije je zamenik predsednika opštine Bujanovac Nagip Arifi). Međutim, ma koliko partija i organizacija Albanci osnivali, njihovi politički lideri će obavezno podržavati raspoloženje samoizolacije, jer će u perspektivi ono olakšati prekrajanje granica po etničkim linijama. Albanska elita „oseća velikoalbanske sne devetnaestog veka", a država Albanija, mada zvanično ne podržava projekat „Velike Albanije" uz pomoć anglo-saksonske politike postepeno počinje da ga praktično ostvaruje. Ideju „Velike Albanije" podržava 81% anketiranih kosovskih Albanaca, 62% - albanaca u Albaniji, i 51% njih - u Makedoniji[10]. (Na Balkanu živi ukupno oko 6 miliona Albanaca). Ostvarenje projekta „Velike Albanije" pomaže i snažan albanski lobi iz zapadnih zemalja.
Donoseći odluke Beograd treba da vodi računa o sledećem: albanska politika ima nepomirljivi nacionalistički karakter, ona ne poznaje kompromise i saradnju, odlikuje je vrlo snažna netrpeljivost, teži brzim i vidljivim rezultatima. Nezadrživo se zaustavlja integracija Albanaca u srpsko društvo – osvajanjem srpskih državnih institucija, uz očuvanje otuđenosti i zatvorenosti strukture Albanaca. Zato se famozna multietičnost u praksi pretvara u istiskivanje srpskog dela zaposlenih i dalje jačanje albanskog dela.
Srpska vlast ne radi na pravoj borbi sa organizovanim kriminalom i kriminalom uopšte, narkotrafikingom regionalnog/evropskog nivoa, za ozdravljenje socijalno-ekonomske situacije, zaštitu interesa srpskih građana (obzirom da se upravo njihovi interesi najjače krše – zemlji direktno preti oduzimanje sledećeg po redu „albanizovanog" dela Srbije). Međutim, toj „albanizaciji" prethode godine dosadašnje inertnosti i, stvarno, indirektne podrške albanskom separatizmu od strane rukovodeće koalicije. Dobija se utisak da srpska vlast namerno stvara uslove koji slabe državni sistem i svesno omogućava potpuno otsustvo Srbije na jugu zemlje, a te „rupe" Albanci vrlo vešto koriste.
Tako se, uz blagonakloni odnos Zapada prema „velikoalbanskim fantazijama" i uz pasivnu poziciju zvaničnog Beograda, razvija sledeća po redu nacionalna katastrofa Srbije – demonstrativno i bezočno oduzimanje sledećeg dela njene teritorije i njenih prirodnih bogatstava.
Ana Filimonova,
[1] http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/36162/Balkanske-mafije-nacionalno-i-rodbinski-organizovane
[2 ]http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Kokain-u-ajlajnerima.sr.html
[3] http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Carstvo-heroina-u-Velikom-Trnovcu.sr.html
[4] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Peticija-protiv-albanizacije-Bujanovca.sr.html
[5]http://www.europeanforum.net/news/701/ethnic_albanian_rsquo_s_propose_regionalisation_of_pre_scaron_evo_valley_region
[6] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tuzilastvo-prikuplja-dokaze-o-skupu-u-Tirani.lt.html
[7] http://www.juznevesti.com/Intervju/Beograd-i-Pristina-proizvode-probleme.sr.html
[8] Koordinacionnый sovet bыl sformirovan 16 dekabrя 2000 g. posle togo, kak pravitelьstva SRЮ i Serbii prinяli «plan Čoviča» i dlя ego realizacii i bыl osnovan Sovet.
[9] http://www.ds.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=11302&Itemid=424
[10] http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=659:sta-traze-albanci-sa-juga-srbije&catid=8:srbija&Itemid=121
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
