Izvor: Blic, 01.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamke kiosk-kulture
Zamke kiosk-kulture
Pre nekoliko dana desio se možda i istorijski trenutak za klasičnu muziku u Srbiji: uz jedne beogradske dnevne novine, po najnovijoj tržišnoj modi, na kioscima se prvi put mogao (povoljno) kupiti i CD nekog domaćeg izvođača klasične muzike. Led je probio violinista Jovan Kolundžija sa svojom sestrom, pijanistkinjom Nadom Kolundžijom. Snimak jednog od njihovih koncerata na Kolarčevom univerzitetu (Mocart, Suk, Sen-San i Krajsler), biće po istoj ceni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dostupan na kioscima još nedelju dana.
- To je iznuđena priča, posledica onoga kako kao društvo i pojedinci živimo danas. Zato se kiosk nametnuo kao rešenje! Na kioscima se prodaju dobre knjige i mnogi video zapisi, od kvalitetnih filmova do dramskih predstava. Mnogo toga se preselilo na trafike, jer one manje opterećuju cenu proizvoda. Standard ljudi je ugrožen i ovo je kompromisan način da se dođe do svakakvog, ali i do visokokvalitetnog umetničkog proizvoda po relativno niskoj ceni. Kiosk je trenutni odgovor na pitanje kako kultura i umetnost danas da opstanu, kako da društvo stekne nove navike i uspostavi nove mehanizme u posredovanju umetnosti. Kiosk je moguće rešenje i za umetnike koji bi, po definiciji, da ih vidi i čuje što više ljudi - kaže Jovan Kolundžija na početku razgovora za 'Blic', odgovarajući na pitanje da li će prodaja CD-a 'Jovan Kolundžija' na kioscima mnogima izgledati kao definitivni kraj tzv. elitne kulture?! Kako vam se desilo ovo kiosk izdanje; nikada niste bili naklonjeni estradnom poimanju umetnosti?
- Tržište je tržište, sve je to isti teren, samo malo drugačiji. Sviram po Srbiji, po mestima koja imaju sve manje i manje termina za klasičnu muziku, pogotovo termina sa imenima koja nešto znače. Polako sve tone, već deset godina. Umetnički nastrojen pojedinac u Srbiji kao da nema šta da čuje! Ništa mu se ne nudi ili ako dođe neko ime, odmah se formira neizdrživa cena ulaznice. Dakle, gasi se ono što je nekada ne bez napora stvarano. Jezgro publike naklonjene klasičnoj umetnosti, koje postoji u svakom gradu, nestaje, a to je već opasno. Imam sreću da su, kud god da odem, i pored za ove prilike astronomskih cena ulaznica, sale uglavnom pune, ali evo prilike da ljudi sa znatno manjim novčanim izdvajanjem dođu do nečega zaista kvalitetnog. Da li se nakon velikih muka pri uspostavljanju vašeg umetničkog centra 'Gvarnerijus' sada u potpunosti okrećete tržištu?
- Moram. Ili ćemo ispasti iz igre ili ćemo se promeniti. Jeftinija roba, ne samo po sadržaju nego i po ceni, zauzima prostor, širi se kao aždaja sa puno glava. Ako dignemo ruke i kažemo - ne možemo tu ništa, ništa nećemo uraditi ni za sebe ni za kulturu. Bićemo na periferiji svega, a čini mi se kako bi trebalo da budemo ispred svega. Morao sam da pojednostavim stvar da ne bih upao u zamku trulog kompromisa sa samim sobom. Priznajem, gledao sam stvari crno-belo, ali sada shvatam menadžere koji na umu imaju ideju kako da novac, uložen u kvalitetan posao sa imenom koje nešto znači i prebačen u doskora nezamislive prostore, udvostruče ili utrostruče. Oni iznalaze nove mehanizme, a meni je bitno da se pobrinem za kvalitet.
Šta bi o postojećoj srpskoj kiosk kulturi rekli Šering ili Menjuhin koji su bili zadivljeni vašim talentom; da li ste dosegli vrhunac karijere koji su vam predvideli?
- Delimično sam uspeo u ovoj sredini, ali to i nije bogzna šta ostvariti se u sopstvenoj sredini! Ovo je okruženje skromnog potencijala u svakom smislu, od ulaganja do broja talentovanih ljudi - svi odoše. Ovo je, ipak, više zemlja sporta nego umetnosti. U jednom trenutku želeo sam da napravim pauzu. Upitate se, a gde je zadovoljstvo? Bez obzira na pozitivne kritike i pohvale. Imao sam po 115 koncerata godišnje i život mi se pretvorio u trku u kojoj nisam imao predaha, niti je neki lepi događaj mogao da odzvoni u meni, da osetim njegovo trajanje, zadovoljstvo. Sve se to poklopilo sa ovim nesretnim vremenima. Posle te pauze započeo sam rad u 'Gvarnerijusu' koji bi uskoro trebalo da postane i obrazovna muzička ustanova srednjoškolskog i akademskog nivoa sa katedrama za violinu i violončelo. 'Gvarnerijus' je danas i izdavačka kuća, pojavili su se prvi nosači zvuka pod tom etiketom.
- Da, u priči smo trenutno moja sestra Nada i ja. Sa njom sviram praktično ceo život. Ona ima svoju ljubav prema muzici dvadesetog veka koju je oživela putem CD-a pod etiketom 'Gvarnerijus'. Druga produkcija je snimak moje interpretacije Baha u crkvi Blažene Djevice Marije na Neimaru. Kakva je akustika u toj crkvi koju Beograđani kolokvijalno zovu 'francuskom'?
- To je najveći zapadnocrkveni prostor kod nas i akustika je veoma zanimljiva. Ali dugo smo tražili najpogodnije mesto na kome ću stajati, jer ako niste na pravom mestu, lako možete izazvati 'zvučno uznemirenje'. Za uzvrat vam taj prostor poklanja boju koju teško možete pronaći veštačkim ehom ili reglerima. Veoma sam zadovoljan snimkom - pravi Bah. Milorad Pavlović
