Izvor: Politika, 24.Feb.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamišljene prošlosti
U toj zamišljenoj i neanaliziranoj prošlosti sve je skupljeno đuture, pomešano i projektovano da bude u skladu sa današnjim verovanjem
Mnogo ljudi izmišlja svoju prošlost. To nije baš retko: počevši od običnih pitanja o roditeljima ili precima, do toga gde se živelo ili išlo u školu, do ljubavnih afera i novčanih malverzacija, prošlost se prekraja, ulepšava, izmišlja. Ovo je posebno često u vremenima političkih prevrata kada se svi oni koji su do juče branili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nepoćudni režim odjednom pretvaraju u disidente, zagovornike demokratije. Nemam nikakve sumnje da se to danas događa u Egiptu i Tunisu. Pristalice Mubaraka i Ben Alija tvrde da su uvek bili protiv ovih „diktatora”. U novinama, ne samo egipatskim i tuniskim, već i američkim i engleskim, ovi dojučerašnji „državnici” sada se rutinski nazivaju „tiranima”. (Ja nemam nikakvih sumnji da su oni to i bili; jedino me čudi što se toga niko od pisaca do pre nekoliko dana nije setio.)
Tako je bilo i posle pada nacizma i pada komunizma: od milionskih partija ostalo je tek nekoliko hiljada onih koji su otvoreno priznavali da su bili članovi. Drugi nisu nikada za te partije ni čuli; oduvek su ih odbijali; bili unutrašnji disidenti.
Ovakve izmišljene prošlosti manje su opasne nego zamišljene prošlosti. Jer u izmišljenim prošlostima osoba jeste svesna da se radi o laži ili bar o modifikovanju prošlosti. U slučaju zamišljenih prošlosti situacija je mnogo kompleksnija: osoba zaista počinje da veruje da je prošlost bila onakva kakva joj se sada čini da je trebalo da bude. Ono što je započeto da bi se spoljni svet ubedio u sopstvenu vrlinu i nepodmitljivost sada se pretvorilo u samozavaravanje. Štaviše, granica između onoga što se nekada zaista mislilo i onoga što se danas veruje da se nekada mislilo potpuno se istopila. Sva naša sadašnja verovanja projektovana su u prošlost. Prošlost se jedino vidi sa današnje tačke gledišta.
Tako se stvara nova prošlost.
Pre desetak godina, jedan srpski spisatelj „lakih romana” tvrdio je da izolacija Srbije u koju je uterao Miloševićev režim nije neka naročita šteta. Eto, on je svuda po svetu hodao i najbolje mu je kod kuće. Ranije kada je pisao koliko mu se dopadao Njujork i koliko bi tamo želeo da živi je zaboravio. Stvorio je novu prošlost u kojoj mu je Njujork oduvek bio oduran.
Nešto skorije, jedna hrvatska spisateljica „lakih romana” opisuje život u SFRJ. To je zemlja gde CK KPJ (baš tako!) lično imenuje urednike političkih glasila, gde žene nemaju parfem niti ruž za usne, gde se banana jede sa sve korom, gde se dezodorans kupuje u komisionu, gde se veš stalno i uvek pere u kadama, a mašine za pranje ne postoje. Prošlost je sada zamišljena da bi potvrdila sliku kakvu zapadni čitalac mora danas da ima o komunizmu. Štaviše, bez ikakvog otklona ili analize, ne postavljaju se ni pitanja hronologije, niti siromaštva (nezavisno od komunizma), niti komunizma kao sistema. Užas pranja rublja u kadama razmatra se sa tačke gledišta Evrope i 21. veka, tj. današnjice. A šezdesetih godina samo jedna petina italijanskih domaćinstava je imala mašine za pranje rublja i oni se, mora biti, toga sećaju iako ih je komunizam mimoišao. Takođe, pedesetih godina malo ko je u Nemačkoj jeo banane, iako ni Zapadna Nemačka nije bila komunistička. Sok od pomorandže bio je poslastica u Engleskoj sve do sedamdesetih godina.
U toj zamišljenoj i neanaliziranoj prošlosti sve je skupljeno đuture, pomešano i projektovano da bude u skladu sa današnjim verovanjem o tome kako je to onda moralo biti. Tako je i jezik kojim smo govorili u bivšoj Jugoslaviji i koji se, u skladu sa zdravim razumom i lingvistikom, nazivao srpsko-hrvatskim, bio u stvari, kaže spisateljica, različit. Radilo se o nekoliko odvojenih jezika. Ona kritikuje mlade ljude u Austriji koji, pokušavajući da izbegnu direktan sukob sa vršnjacima iz drugih delova bivše Jugoslavije, ne žele da ih pitaju da li govore srpski ili hrvatski ili bošnjački jezik. Umesto toga, pametno, koriste dvosmisleni izraz „naš jezik”. Ali, to nije u redu, kaže nam spisateljica „lakih romana”, jer se radi o „različitim jezicima”.
I onda sam se setio — jer evo i ja se sećam, iako verujem da to ne zamišljam, niti izmišljam — da sam negde osamdesetih godina dobio cirkularno pismo od te iste spisateljice. Bila je bolesna i za operaciju joj je bilo potrebno para te je odlučila da se nekim od nas, Jugoslovenima (ne ni Srbima, ni Hrvatima, ni Slovencima itd), koji smo živeli u inostranstvu, obrati pismom za pomoć. Ja je nisam poznavao, ni tada, ni danas. Pretpostavljam da sam znao da je ona književnica. I tog pisma sam se setio sada kada sam pročitao njenu apodiktičnu tvrdnju da zajedničkog jezika niti imamo, niti smo ga imali. I postavio sam sebi pitanje: na kome jeziku mi je spisateljica, tražeći potporu, tada pisala? Verovatno na ,,našem”, na jeziku koji ne postoji.
gostujući profesor na Ol souls koledžu, Oksford
Branko Milanović
objavljeno: 25.02.2011.
