Izvor: Politika, 07.Apr.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zabranjeno pljuvanje
Ključ za razumevanje veličine bivšeg singapurskog premijera Li Kuan Jua je u činjenici da nije imao ideologiju – na nečemu bi insistirao samo dok je donosilo rezultate
Kad je, 23. marta, svet obišla vest da je u 91. godini umro bivši singapurski premijer Li Kuan Ju, gotovo da nije bilo svetskog lista koji nije objavio detaljni in memorijam o njegovom životu i zaslugama za činjenicu da je ova ostrvska država koja se sastoji samo od jednog grada jedno od najuređenijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i najprosperitetnijih mesta na planeti.
Na komemoracijama i u pogrebnoj povorci šest dana kasnije, bilo je oko milion i po ljudi. Ono što je pritom bilo nesvakidašnje, to je da je pohvalama i uvažavanjima (koje je dobijao i za života) obasut jedan autoritarni lider, po danas preovlađujućim standardima daleko od toga da bude „politički korektan”.
U sve se razumeo i u sve se mešao, bio je alergičan na slobodu štampe (singapurske novine su „slobodne sve dok ne glorifikuju nepoželjne poglede i filozofije”), propisivao šta se sme, a šta se ne sme i učinio sve da Singapur postane i ostane „jednopartijska demokratija”.
Li Kuan Ju je bio prvi premijer od britanskih kolonizatora oslobođenog Singapura 1959, ostao je to i kad se 1965. raspala Malajska Federacija i osamostaljena Republika Singapur, kojoj zbog činjenice da je samo neveliko ostrvo (716 kvadratnih kilometara – Beograd zauzima četiri i po puta više) nije prognoziran opstanak.
Li je predsednik vlade i neprikosnoveni lider bio sve do 1990, kada se (delimično) povukao: u vladi ostaje prvo kao „stariji ministar”, a potom kao „ministar mentor”, u oba slučaja bez portfelja. Na vest o smrti, kao velikog državnika opisali su ga gotovo svi, od Baraka Obame, preko Ban Ki Muna do kineskog predsednika Si Đinpinga.
Šta je to Li Kuan Jua učinilo toliko jedinstvenim, uprkos kontroverzama koje su ga pratile i zašto mu se mnogi toliko dive, žele da ga podražavaju i da njegovim primerom opravdaju sopstvene modele vladanja.
Srž odgovora je u poređenju onoga što je Singapur bio nekad i što je danas, iako država bez ikakvih resursa (čak i bez pijaće vode koja stiže iz susedne Malezije), uspeo je da ostvari fantastičnu transformaciju između 1960. i 2011. Bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika porastao mu je sa 500 na 62.000 dolara, danas je najveći u Aziji i sedmi u svetu.
Ovako spektakularan uzlet knjiži se upravo Liju, koji se za više od pet decenija u ulozi lidera ponašao kao učitelj, vaspitač i dadilja nacije, ali u svim inkarnacijama sa retkom sposobnošću – da vidi dalje od horizonta.
„Veliki lider svoje društvo od mesta na kojem je bilo odvede tamo gde nikad nije bilo”, napisao je u eulogiji Henri Kisindžer, koji je konstatovao i da bi, da je odabran put koji su preporučivali Lijevi kritičari, Singapur odavno doživeo kolaps u svađi svojih etničkih grupa: Kineza, Indijaca i Malajaca.
Ključ za razumevanje veličine Li Kuan Jua je u činjenici da nije imao ideologiju – na nečemu bi insistirao samo dok je donosilo rezultate, a kad prestane da deluje smislio bi nešto drugo. Njegov moto je bio da je „konačna mera vrednosti jednog političkog sistema da li doprinosi boljitku većine ljudi”. Kao političar nije pokazivao emocije, a kao vizionar bio je i arhitekta i nadzornik radova – u obe uloge bez kompromisa.
Odmah je shvatio da, uz sve hendikepe, Singapur ima i jednu veliku prednost – da je jedna od najboljih prirodnih luka u strateškom moreuzu kroz koji prolazi 40 odsto svetske pomorske trgovine.
Ne bi to, međutim, bilo od pomoći da je grad ostao ono što je bio, sa navikama i mentalitetom azijske provincije. Lijev prvi prioritet je bio zavođenje društvene discipline i državnog reda, u uverenju da veliki reformski zahvati počinju malim koracima. Tako je jedna od važnih mera, na singapurskom putu da postane privlačno (i podrazumevajuće čisto) mesto za strane investitore bila – zabrana pljuvanja, inače navike duboko ukorenjene u kineskoj kulturi.
Kasnije je došla zabrana urbane napasti i vidu žvakaćih guma – u oba slučaja kazne su drakonske, od 200 do 500 dolara – pa zakonska obaveza povlačenja vode u javnim toaletima i štošta još što je zadiralo i u sfere privatnog, pa čak i intimnog. Ali sve to su bili samo važni detalji u stvaranju onoga što je ključno za ekonomski razvoj bilo gde – dobrog poslovnog ambijenta.
Glavni elementi toga su mala i efikasna vlada, jednostavna, transparentna i efektivna regulativa i, kao uslov svih uslova – odsustvo korupcije. Li je državnu administraciju izgradio po britanskom uzoru, dakle na elementima meritokratije, ali sa važnim dodatkom – singapurski državni funkcioneri, da bi odoleli iskušenjima, najplaćeniji su na svetu. Neto rezultat – na globalnim indeksima korupcije Singapur je u društvu skandinavskih zemalja koje su u tom pogledu najčistije.
Nije bio fer prema opoziciji – smatrao ju je smetnjom, a njene lidere proganjao. Izbori su, međutim, održavani redovno, a na poslednjim kao veliki neuspeh vladajuće Partije narodne akcije doživljavala se činjenica da je opozicija osvojila 7 od 87 parlamentarnih mesta. Na listama medijskih sloboda Singapur je i dalje pri dnu na 153. mestu od 180 rangiranih društava.
Da li bi Lijev recept bio uspešan da nije bilo „azijskih vrednosti” konfučijanske kulture, odnosno, da li je primenljiv drugde, velika je dilema. Ono što mu je donelo respekt, jeste da je uspeo – uspešnima se oprašta sve drugo. A ono što je i ovom modelu univerzalno, to je da treba znati odakle polaziš – i gde treba da stigneš.
Milan Mišić
objavljeno: 07.04.2015.
