Izvor: Politika, 01.Apr.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravnost
Na zapadu se ljudi bore protiv zaboravljanja, pod stare dane počinju da uče strane jezike, trude se da mozak održe u aktivnom stanju. I uspevaju u tome, barem delimično. Ali, meni se ponekad čini da je zaborav dobar
Posle „izvesnih” godina, ljudi počinju da zaboravljaju stvari. Sve više i više. Najpre su to imena ljudi, onih kojih su se ranije, dok nisu postali zaboravni, mogli setiti u svakom trenutku. Primećuju kako imaju muke da se prisete kako se zovu glavni glumci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u njihovim omiljenim filmovima, drugovi iz škole, istorijske ličnosti, fudbaleri koje često gledaju na televiziji, kolege sa posla, najzad i njihovi bliski. A onda utvrđuju kako se više ne sećaju imena ulica kojima su toliko puta prošli, gradova u kojima su boravili, tačnih naziva predmeta koje svakodnevno upotrebljavaju, izraza kojima opisuju pojedina osećanja. Reči su im na vrh jezika i čude se svojoj iznenadnoj zaboravnosti. A onda utvrđuju kako se to događa sve češće i da njihova zaboravnost postaje pre pravilo nego izuzetak…
To je normalno. Još 1885. Herman Ebinghaus u svom ogledu „Memorija”, izneo je tvrdnju da memorija vremenom opada. Mereći pamćenje došao je do saznanja da se sa starenjem javlja amnezija i to je prihvaćeno kao neminovno. Ali, kasnija merenja su donekle opovrgla ovu klasičnu definiciju koja se nalazi u svakom udžbeniku psihologije. Ona su pokazala kako se vremenom paralelno odvija i nešto suprotno, proces koji je pozitivan – hipermnezija.
Uverio sam se u to na primeru svoga oca. U dubokoj starosti, on je počeo da gubi račun o tome koji je danas dan, da li je januar, februar ili možda novembar i, najzad, da li je jutro ili predvečerje. Morao sam stalno da mu ponavljam stvari koje sam mu već saopštio, poslednji put pre samo nekoliko trenutaka. Međutim, počeo je da se do tančina priseća stvari koje su se dešavale pre više od pola veka, detalja iz svoga detinjstva, reči pesama koje su izašle iz mode pre šezdeset, sedamdeset godina. Iz njega su počele da naviru neokrnjene uspomene, snažna osećanja vezana za ljude kojih odavno nema, podaci o događajima za koje niko nije znao ni da su se odigrali.
Ali, nije se radilo samo o fragmentima prošlosti. Iako nije mogao da se snađe u „operativi” svakidašnjice on je ipak bio duboko svestan suštine događanja oko sebe. Ponekad mi je sa fantastičnom analitičnošću objašnjavao političke događaje koji su se u tom trenutku odvijali, tumačio značenje istorijskih procesa, u nekoliko reči „skenirao” ličnosti čiji su mi se potezi činili nerazumljivim. Primećivao je šumu, samo nije znao da je oko njega drveće. Ili mu ono nije bilo važno.
Što mu se kraj brže približavao, sve više je težio saznanju. Iako je iz dana u dan slabije video, gutao je knjige. Odlazio bi u knjižare i vraćao bi se sa naramkom razne literature. Beletristika, psihologija, istorija. Posmatrao sam ga kako pažljivo upija reči i razmišljao o tome šta ga to sada, posle jednog dugog i bogatog života, toliko privlači u knjigama. Ponekad bi, sa oduševljenjem mladića koji otkriva svet, govorio o onome šta je u njima pronašao, šta je novo otkrio. On, koji je očigledno toliko znao o svetu u kome je proveo mnogo godina, najednom je sa ushićenjem primećivao da nije sve baš onako kako je mislio, kako stvari imaju svoj privid, da nam se ponekad njihova suština prikazuje varljivom kao sama Himera.
Udaljavao se od svakidašnjice a približavao suštini stvari. U njegovom zaboravljanju bilo je neke vrste savršene selekcije, odbacivanja efemernih detalja koji su se nama, koji smo sve pamtili, činili tako bitnim. Sve češće mi je padalo na pamet: Da li je za moga oca stvarno važno da mu je neko nešto rekao juče ili prekjuče? I u koliko je to bilo sati? I kako se zvao taj koji mu je to kazao? Pod tim utiskom počeo sam da obraćam pažnju na traćenje vremena i pažnje na nebitne detalje iz kolotečine života. Sve više sam se, po ugledu na oca, bavio deljenjem stvari na bitne i nebitne. Počeo sam i sam da shvatam značaj zaboravljanja…
Na zapadu se ljudi bore protiv zaboravljanja kao protiv nekakve bolesti. Pod stare dane počinju da uče strane jezike, igraju komplikovane kartaroške igre, trude se da mozak održe u aktivnom stanju. I uspevaju u tome, barem delimično. Ali, meni se ponekad čini da je zaborav dobar i da se protiv njega ne treba boriti jer ponekad predstavlja poslednju odbranu, prirodni lek protiv neprihvatljive činjenice da stiže kraj. Priroda je podarila čoveku zaštitu od ranjive svakodnevice i udaljila ga od nje zaboravom. Starim ljudima stvarnost više nije potrebna. Njima je bolje sa onim što je predstavljalo esenciju, pravu vrednost njihovog života. A u tim stvarima vreme ne postoji.
reditelj
Goran Marković
objavljeno: 01.04.2011.
