Izvor: Blic, 10.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravljeni stid
Zaboravljeni stid
Vraćajući se, mrko bi, ljutito po glavi premeštao jednu jedinu misao: treba zaboraviti! Treba sve brzo zaboraviti! Znao bi pri tom koliko mu je teško da bilo šta zaboravi i kako, zapravo, nikada ništa i nije zaboravljao. Tolike ovakve, slične varoši! I opet bi ga unapred pekla sramota. Koliko god je puta odnekud morao da krene, svaki put se stideo što ni tu nije pustio koren niti ostavio pomena. I mada je svaki put ostavljao ljude koje bi rado opet video >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i koji bi njega možda rado videli, taj stid bi ga pekao i više se nikad ni na jedan jedini sat ne bi povratio. Preživeti i zaboraviti! Zaboraviti i biti zaboravljen! - napisao je Dragoslav Mihailović u priči 'O tome kako je ostala fleka' objavljenoj u antologiji 'Najlepše priče Dragoslava Mihailovića' u izboru Milete Aćimovića Ivkova ('Prosveta').
Govoreći o tome kakvo osećanje prati činjenicu da mu je objavljena (još jedna) zbirka ili antologija najlepših priča Mihailović navodi:
'Naravno da je čoveku prijatno kada se tako nešto dešava. U ovoj knjizi su skupljene moje najbolje priče, mogu da kažem da sam vrlo zadovoljan posebno što je to u ovoj ediciji, koja je za svaku pohvalu.'
Koju od trinaest priča sakupljenih u ovoj knjizi najviše volite?
- Možda sam neskroman, ali ja uglavnom volim sve svoje tekstove i svoje knjige. Ne umem da kažem koju baš najviše volim. Ali, ima tu jedna priča koju ne volim... Ne, neću vam reći koja je to priča.
Koje vas osećanje obuzima danas u ovom, da kažemo, uzbudljivom društvenom trenutku u odnosu na vaš dosadašnji opus i život uopšte?
- Sve je to možda moglo da bude malo bolje ali ispalo je tako kako jeste. Što se moje profesije, odnosno pisanja tiče moram neskromno priznati da sam zadovoljan. Ispalo je dosta dobro. E sad, pitanje je šta će drugi ljudi kazati na to. Ali, sva prava su njihova, moja nisu nikakva osim onog prava da budem zadovoljan.
Kako vi kao čovek koji je preturio preko glave 'Goli otok', postao ugledan pisac i akademik gledate na savremena društvena zbivanja na ovom prostoru?
- Mislim da mnoge stvari koje danas gledamo i kojima nismo zadovoljni proizilaze iz našeg nesavršenog, da ne kažem lošeg mentaliteta. I to što se najbolji ljudi u našem javnom životu toliko svađaju i uzajamno optužuju proizilazi iz te naše nemoći da kontrolišemo svoje jake (tajne) porive. Ne bi trebalo da se ljudi sa društvene i političke scene javno opanjkavaju, i oni znaju da to nije dobro. Ali, ne mogu da odole (otvorenoj) mogućnosti da popljuju svog protivnika i onda se ceo život zapravo pretvori u nekakvo blesavo uzajamno pljuvanje.
Vi ste akademik, ne tako davno bilo je dosta polemike oko starosne strukture akademije. Šta vi mislite o tome?
- Sve akademije nauka u svetu čine ljudi sa obimnim i ubedljivim delom a to mlad čovek ne može da postigne. Naša akademija nauka je puna i prepuna ljudi koji se nalaze u istoriji kulture srpskog naroda, koja će nužno govoriti o njima kada bude govorila o svojim uspesima. Ono što se u javnosti vidi to je što akademija nije ubedljiva kao ustanova koja se bavi nekim organizacionim poslovima.
A koliko je ona kriva za, recimo, raspad SFRJ?
- Nije kriva, to je sve radila politika. Šta je tu mogla raditi Akademija, - ništa. Ljudi su, istina, imali određena mišljenja, na žalost ta mišljenja su bila projugoslovenska. To je za srpski narod bilo vrlo teško. Ceo XX vek smo izgubili zbog toga ali akademija nije tu imala odlučujuću ulogu.
Evo, sada smo se sveli na Srbiju pa se ne bi moglo reći da nam cvetaju ruže?
- Ne, nismo se sveli na Srbiju. Tu je ta smešna zajednica sa Crnom Gorom, i još uvek ima jako mnogo ljudi koji zapomažu za Jugoslavijom, pa najveće pozorište u Beogradu se zove Jugoslovensko... Zamislite da se u Beču jedno od najvećih pozorišta zove Austro-ugarsko!?! Jedina avio-kompanija se zove jugoslovenski a ne srpski aero-transport. Svi dižu onoliku dreku na guvernera Dinkića što je Narodnu banku Jugoslavije prekrstio u Narodnu banku Srbije. I tako dalje, i tako redom. To je naš put i svidelo nam se ili ne, moramo da prihavtimo.
Ima pisaca, članova Akademije, koji su se okušali u politici’
- Neka oni govore o tome. Ja, ima evo već 50 godina, bežim od politike svim silama. Tatjana Nježić
