Izvor: Politika, 07.Sep.2011, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za zviždače pravilnik, pa zakon
Zaštita se ne može pružati osobama koje daju lažne podatke ili lažno potkazuju svoje nadređene ili kolege
Zaštita uzbunjivača u pravnom sistemu Srbije relativno je nov institut u okvirima antikoruptivnih mera koje se mogu primenjivati. Smatra se evropskim standardom i na različite načine je prisutan u zakonima i praksi evropskih zemalja. Kod nas je još nedovoljno razrađen i izaziva prilično dilema, kako u normativnom, tako i praktičnom smislu.
Jedan od mogućih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razloga nedoumica je i izraz „uzbunjivač” ili „zviždač”, koji predstavlja neposredan prevod engleskog termina „whistleblower”, a označava osobu koja u dobroj veri ukazuje ili prijavljuje svoju sumnju na korupciju u instituciji u kojoj radi. U pravnim sistemima evropskih zemalja uzbunjivač je dobio svoje značajno mesto osobe koja ukazuje na potencijalno koruptivne radnje, ne nužno i krivična dela, ali svakako nezakonite ili nesavesne radnje ili postupke, koji u krajnjoj instanci ugrožavaju integritet institucije, profesije, funkcije pa time i samog uzbunjivača.
Nema sumnje da je ovakva uloga i pozicija „insajdera” značajna za sprečavanje i suzbijanje korupcije u javnim institucijama i ne treba trošiti mnogo reči na objašnjavanje razloga koji su ovaj institut podigli na nivo evropskog standarda, posebno kada se štetnost korupcije analizira sa ekonomskog aspekta. Način na koji stoga država pruža zaštitu osobi koja je ukazala na štetne i koruptivne radnje, pokazuje i koliki je stepen svesti o potrebi da zaštiti svoje šire ekonomske, socijalne i društvene interese. Pri tom su savremeni načini poslovanja, tehnologija ali i povezanost kriminala izvan granica nacionalnih država, stvorili i potrebu da se ovaj institut razvije tako da pruži zaštitu uzbunjivača pod jednakim uslovima izvan okvira nacionalnih država.
Pitanje zaštite uzbunjivača u domaćem pravnom sistemu prvi put se objedinjeno razmatralo nakon objavljivanja preporuka GRECO – Grupe zemalja za borbu protiv korupcije Saveta Evrope 2006. godine, među kojima je bila i ta da Srbija razvije praktične mehanizme zaštite uzbunjivača. Kada se pred ovim telom zaduženim za nadgledanje primene evropske krivičnopravne i građanskopravne konvencije protiv korupcije razmatrao izveštaj Srbije o sprovođenju obavezujućih preporuka ovog tela, 2008. godine, zaključeno je da je preporuka delimično ispunjena, što je značilo da je država preduzela aktivne korake u normativnom uređivanju položaja i zaštite uzbunjivača kroz nekoliko zakona, ali su i dalje nedostajali praktični mehanizmi.
Ovakvo stanje traje i danas i svi mi koji imamo odgovornost u sprovođenju antikoruptivnih politika i mera osećamo posledice ovako delimično regulisane oblasti.
Zaštita uzbunjivača sadržana je u nekoliko zakona u Srbiji, u Zakonu o državnim službenicima, Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zakonu o zaštitniku građana, Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije ali i u Krivičnom zakoniku i Zakonu o krivičnom postupku koji govore o zaštiti svedoka saradnika. Praktični problem nije nužno broj propisa u kojima se ova zaštita pominje, koliko činjenica da svi nabrojani zakoni imaju samo po jednu ili dve odredbe posvećene ovoj temi.
Jasno je naravno da ovakva zakonska regulativa predstavlja samo osnove zaštite uzbunjivača što u praksi dovodi do značajnih problema koji obeshrabruju potencijalne uzbunjivače. Sve i kada se neko i odvaži da prijavi nezakonite radnje u svojoj instituciji, dolazimo do suštinskog problema da nema precizno utvrđenog redosleda radnji koje se u tom slučaju preduzimaju. Nedostaje precizno regulisana procedura koja bi odredila osobe kojima se takva sumnja prijavljuje, prava i obaveze tih lica, način čuvanja informacija ili dokumenata koje uzbunjivač poseduje, nivo poverljivosti ovih informacija ili dokumenata, i posebno uloga rukovodioca institucije, koji je po svim pozitivnim propisima odgovoran za zakonito i pravilno poslovanje, odnosno rad institucije kojom rukovodi.
Ovu pravnu prazninu i praktični nedostatak pokušala je da nadomesti agencija nedavno usvojenim Pravilnikom o zaštiti lica koje prijavljuje sumnju na korupciju, koji je donet kao deo izvršenja obaveza iz Zakona o izmenama i dopunama Zakona o agenciji. Kako je u pitanju podzakonski akt, to agenciji nije bilo moguće da pitanje zaštite uzbunjivača reguliše kroz celovit postupak, već je utvrđena procedura koja pruža neophodnu zaštitu identiteta lica i informacija koje se prijavljuju agenciji, uz obaveznu proveru postojanja „dobre vere” u istinitost i motive ovakvog prijavljivanja.
Kod regulisanja obima zaštite ovakvih lica mora se uvek imati u vidu i ravnoteža sa interesom institucije, pa se zaštita ne može pružati osobama koje daju lažne podatke ili lažno potkazuju svoje nadređene ili kolege. Ovaj princip ujedno predstavlja i najvažniji izazov za državni organ koji pruža zaštitu jer se ovde pažnja (i resursi) usmeravaju na lice koje je prijavilo, a ne na sam sporni slučaj, koji ostaje u nadležnosti drugih državnih organa.
Doneti podzakonski akt će samo delimično popraviti položaj uzbunjivača jer su i dalje ostali izvan domašaja ove regulative izuzetno važni inspekcijski i pravosudni organi i nadležna ministarstva. Stoga će agencija, u saradnji sa poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitnikom građana u narednom periodu intenzivno raditi na donošenju jedinstvenog zakona o zaštiti uzbunjivača, kako bi ovaj institut konačno dobio mesto koje mu pripada.
*Direktor Agencije za borbu protiv korupcije
Zorana Marković
objavljeno: 07.09.2011
.jpg)
