Izvor: Blic, 10.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za umetnike
a od bolesnika se pomoć ne traži, nego mu se pruža
Za umetnike ne postoje loši uslovi
Poput Žorž Sand čiju je bajku 'Kraljica Kvak' upravo prevela i priredila zajedno sa pesnikom Đurom Radakovićem, beogradska slikarka se pridržava maksime 'sebe pronaći, sebe spoznati i sebe potvrditi'. U tom smislu teče i razgovor za 'Blic' po njenom povratku iz Pariza. Prvo su nas učili da smo Jugosloveni. I bili smo i u kući i pred svetom - sa crvenim pasošem u koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su svi širom gledali. Onda su nam rekli da više nismo Jugosloveni, već Srbi. Neki se nisu snašli, a neki su se ponadali da je tako bolje. Kako se vi osećate?
- Pošto je činjenica da postoje poremećaji u prirodi koje je čovek uzrokovao, nestaje značaj granica i ja se osećam kao stanovnik planete. Naravno da sam u odrastanju bila okružena onim znacima koje čovek u određenom smislu može nazvati znacima nacionalne pripadnosti. I to je sigurno uticalo na moje izražavanje kroz sliku. Pri tom sam stalno znala da svi ljudi na planeti sanjaju. U tom delu koji nazivamo podsvest i koji je veći od onoga što zovemo svest ili budno stanje, nalazi se i tajna o nama koje kreativni um izražava kroz bilo koju delatnost, ukoliko želi da poveća ovaj budni deo. Sada i ja učestvujem u tome da se povećava odgovornost svakog pojedinca za naš zajednički život ovde. Meni je lepo i kad slušam muziku mog tla ili slikam ornamente mog tla, jer sam u toj bašti rasla. Upravo ste izlagali u Parizu. Uspešno?
- Uspešno! I tamo sam srela prijatelje, naše umetnike, još jednom videla koliko stvaralaštvo ne zavisi od toga gde se ko nalazi, nego za čim traga. Individualni životi prevazilaze trenutne spoljašnje okolnosti. A sam boravak u veoma živom Parizu je naprosto susret sa velikim gradom. Meni ipak više prija Dorćol sa svojim mirom. Glupi nacionalni ratovi ometaju razvijanje osećaja zajedničke sudbine svih nas u Evropi. Najlepše je putovati sa onim što je čovek uradio, jer vas to najbolje predstavlja kao ličnost. A kad se još pojave oni koji žele da imaju moju sliku, onda se osetim kao čovek za koga ne važe 'sankcije'. Na žalost, izolacija u kojoj još uvek živimo, i dalje me zastrašuje.
Uvek se iznova vraćate u vaš atelje na Dorćolu. Šta mislite zašto mnogi po svaku cenu žele da ostanu napolju?
- Svaki umetnik pojedinačno odlučuje o svojoj bašti u kojoj najbolje uspeva ili u kojoj se najbolje razvija. Moja bašta su moji prijatelji. U toliko je ovaj povratak iz Pariza bio tužan. Zato što nas je moj prijatelj, slikar Mića Stojiljković napustio. Njegova ruka više ovde neće crtati. Eto, otišao mi je deo Beograda, u međuvremenu. Može li umetnik biti umetnik ako nije slavan?
- Naravno. To se pitanje uopšte ne postavlja. Slava je nešto što okolni svet projektuje na nas. To je potreba publike, države, institucija koje od toga imaju koristi. Sećam se rečenice mog prijatelja, slikara Tafila Musovića, koji živi u Amsterdamu: 'Najbolje je biti neprimećen od insitucija koje se bave slavom umetnika'. Jer, jedino tako umetnik može da stvara u skladu sa svojim autentičnim ja. Odbili su vas da izlažete u galeriji ULUS, a pozvali u Pariz. U čemu je trik?
- Žiriranje je stvar slučajnosti. Konkurisaću ponovo. A galerista koji me je pozvao u Pariz imao je plan šta dobija od izložbe mojih slika... Konfuzija koja inače postoji u ULUS-u je logična posledica onoga što nam se svima dešavalo ovih godina. Naime, biti član nekog udruženja da bi se imalo socijalno osiguranje i dobila penzija, a da ono državi ne koristi, otvara pitanje o toj našoj novoj državi. Moram da napomenem da je slobodan (nezaposlen) umetnik bio mnogo pre u prilici da razume šta znači tržište, borba za egzistenciju, nego svi oni stvaraoci koji očekuju penziju u ovoj osiromašenoj zemlji. Neizvesnost s kojom sam se suočila još u vreme studija, kod mene je razvila duh rizika što bavljenje umetnošću podrazumeva. To govorim misleći na sve ono što je dalje od mog štafelaja. Odluka da mladi upisuju akademije trebalo bi da bude povezana sa svešću o tome koliko je umetnost ovome svetu uopšte potrebna, šta ona za njega čini i, naravno, sa individualnom odlukom da se stvara uprkos 'lošim' uslovima. Jer, za umetnike ne postoje loši i dobri uslovi. Postoji samo potreba za izražavanjem. A uslovima neka se bave državni činovnici. Šta u ovim uslovima ULUS, čiji ste i vi član, može da očekuje od države?
- Ništa! Država je bolesna, a od bolesnika se pomoć ne traži, nego mu se pruža. Kakva je onda privilegija biti umetnik?
- Teška, ako se uopšte može nazvati privilegijom. Lepše je reći da je umetniku dato da dublje i više oseća… Umetnici nisu političari. Oni su objedinjujući deo ljudske rase. Njihovo je da govore da nema granica ljudskom duhu i to ostvaruju - tu komunikaciju koja na kraju održava našu planetu. Planeta bi pukla kada bi sumanuti planovi o naoružavanju potpuno uspevali. Zato političare doživljavam kao likove iz prošlosti koji nam se stalno ubacuju u sadašnjost pokušavajući da nam organizuju život. Stvarno im nije lako s nama. Jer, kreativni duh je neuhvatljiv kao ogromna voda koja meandrira i poplavi im planove. Zato sve češće i slikam vodu. Da li je vaša slika ispred vremena ili hvata trenutak? Šta u njoj publika prepoznaje?
- Već tri decenije se izražavam slikom. Odavno sam prestala da razmišljam da li me neko prihvata. Meni je važno da ja pristanem na sebe, da pokažem koliko volim ljude. Tako mala, iz Beograda. Postoji li razlika između muškog i ženskog senzibiliteta kad je o umetnosti reč?
- Muški i ženski senzibilitet su samo dve različite posude. Dakle, forma se razlikuje, a koliko koja može i kako prima 'tečnost' duha između ostalog je i pitanje na koje odgovaraju umetnici. Patrijarhalni model društva onemogućava da se vidi koliko su te dve posude ispunjene istom sadržinom. Kao što ne postoji muška i ženska ljubav, već samo ljubav. Milena Marjanović
