Izvor: Politika, 12.Apr.2013, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za spas iz dužničkog ropstva
Kako da industrija sa 17 odsto udela u BDP-u zemlje učestvuje u smanjenju njene zaduženosti
Ako se usredsredimo samo na direktne odgovore naših autora na pitanje kako (re)industrijalizovati Srbiju, zabeležićemo, prvo, koje su to industrijske grane na čijem bržem razvoju bi trebalo najviše poraditi. To su: energetika, prehrambena industrija, auto-industrija, tekstilna industrija i informacione tehnologije.
Objašnjenje zašto baš ove grane svodi se na to da imamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kapacitete za njihov razvoj, bilo da su oni prirodni (energetika, prehrambena industrija), bilo da su već izgrađeni (auto i tekstilna industrija), ili pak da imamo postignute uspehe i odgovarajuće kadrove (informacione tehnologije).
Beležimo i mišljenje Ljubodraga Savića o tome da država treba da odredi razvojne prioritete, ali ne na nivou grana već na nivou proizvoda. To verovatno znači da bi trebalo da radimo na stvaranju određenih ,,brendova” po kojima bismo bili šire poznati. Za raspravu je da li su neki od tih brendova već stvoreni pa treba samo maksimalno raditi na njihovom jačanju ili tek treba stvarati nove.
Što se prehrambene industrije i energetike tiče, ove grane se nameću kao perspektivne zbog toga što imamo ,,sirovinsku bazu” za njihov razvoj, a njima se u svetu, sve više zavisnom od energije i hrane, pridaje veliki značaj.
S tim u vezi je i pitanje kako doći do sredstava za njihov razvoj. Dragan Đuričin smatra da bismo ove grane mogli ubrzano da razvijamo i bez novih državnih zaduživanja ako prihvatimo model koji su nam ponudili Ujedinjeni Arapski Emirati, a to su zajednička ulaganja. To znači da bi razni strani državni fondovi svojim sredstvima radili na modernizaciji naših kompanija a zauzvrat bi delili vlasništvo s našom državom.
Neki od autora (Blagoje Babić), pak, smatraju da iako smo prezaduženi možemo koristiti i strane zajmove, ali ako su strogo namenski okrenuti izvoznoj industriji kao ,,jedinoj koja može spasiti zemlju dužničkog ropstva”.
Manje-više svi autori ističu nužnost aktivne uloge države u željenom procesu reindustrijalizacije, i to pre svega stvaranjem odgovarajućeg ambijenta za strana ulaganja. Deo tog ambijenta čini država s korupcijom smanjenom na minimum i sa ažurnom administracijom, ali i s niskim kamatama, što nije moguće postići ako se država sve više zadužuje. U ove mere spada i zamena politike jakog dinara politikom umerene depresijacije. Nekoliko autora navodi kao neophodnost i formiranje razvojne banke, ali ,,upravljački nezavisne od politike” (Vladimir Vučković).
U državi je inače iskazana rešenost za reindustrijalizacijom kao novim nacionalnim kursom, o čemu govori činjenica da je tome bilo posvećeno nedavno savetovanje ekonomista na Kopaoniku, a i Nacionalni savet za privredni oporavak formirao je Grupu za reindustrijalizaciju koja bi trebalo da izađe u javnost sa svojim predlogom mera. Ove mere bi trebalo da doprinesu tome da konačno uhvatimo priključak sa drugim zemljama koje su, iako nekada od nas nerazvijenije, danas pravi industrijski divovi (na primer Južna Koreja). Takve zemlje su, međutim, imale jasnu viziju razvoja i veoma aktivnu ulogu države, maksimalno posvećene podsticanju izvozne industrije. S tim u vezi pomenut je i predlog o formiranju ministarstva za industriju koje bi, praktično, radilo na smanjenju zaduženosti zemlje. Sa 17 odsto udelau BDP-u, sadašnja industrija u toj misiji svakako ne može učestvovati.
Na kraju, beležimo i to da je nekoliko autora (Mlađen Kovačević, Mahmud Bušatlija, Ljubodrag Savić) potenciralo činjenicu da je period privatizacije kod nas doveo do devastiranja industrije i da je to država omogućila preko svojih funkcionera i eksperata. Apsurd je u tome što sada manje-više isti funkcioneri i eksperti stoje i na braniku borbe za (re)industrijalizaciju.
Od sutra nova serija: Da li će jednog dana svi naši mediji biti tabloidi
Branislav Radivojša
objavljeno: 12.04.2013.
.jpg)
