Izvor: Blic, 12.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za pokazivanje osećanja je potrebno biti obučen
Za pokazivanje osećanja je potrebno biti obučen
Na nedavno završenom Filmskom festivalu na Paliću bila je prisutna i Izabel Pasko, glavna glumica u filmu o srpskim izbeglicama - 'Klandestino', u kojem se pojavljuje i Rastko Janković. Izabel Pasko jedna je od najzanimljivijih francuskih glumica mlađe generacija koju naša publika, nakon sjajnog početka u filmovima Žan-Žaka Beneksa 'Rozalin i lavovi' i Pitera Grinaveja 'Prosperove knjige', nažalost, nije bila u prilici >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da prati.
'Ono što je najvažnije za moju karijeru su stalni pokušaji da se menjam. Nije mi važno da li ću igrati u Americi, Italiji ili Francuskoj. Želim samo da pronađem temu koja će me zanimati. Ako je to, na primer, nešto što će mi uzeti godinu dana života, onda se trudim da ta stvar pobudi moju strast, a nije važno u kojoj će se zemlji to odigravati i da li će to biti film ili pozorište. Nije mi važno ni koliki je zamah tog poduhvata - zanimaju me samo tema i reditelj koji mi je po bilo čemu interesantan. Nemam nikakav plan karijere', kaže Izabel Pasko.
U filmu 'Rozalin i lavovi' scene u kojima se pojavljujete u kavezu izgledaju vrlo autentično. Da li ste imali dublerku?
- Ta priča je pre svega parabola, inicijatičko putovanje koje je preduzela Rozalin, lik koji igram. To je zapravo priča o zaljubljenom mladiću i devojci koji su odlučili da postanu krotitetelji lavova. Rekli su: 'U redu, hajde da to učinimo'. Oni nisu iz cirkuskog sveta, nisu rođeni u njemu i nemaju nikakvog iskustva. Jedino se prepuštaju radu i osećaju, svome srcu, hrabrosti. Poruka tog filma je da ako zaista želiš nešto i da ako naporno radiš na tome, ako uložiš strast i zaista veruješ u to - tvoja želja će biti i ostvarena.
Da li je ta vaša uloga bila bliska bodi-artu?
- Sa artističke tačke gledišta, to je zaista vezano za bodi-art. Žan-Žak je insistirao na tome da radimo kao pravi krotitetlji lavova koji će biti zaključani u kavezu, želeo je da se čuju autentični zvuci iz kaveza sa divljim životinjama. Kada sam bila bez odeće u kavezu, to je bilo sa idejom da se pokaže krhkost ljudskog bića suočenog sa opasnošću.
Kakva su bila vaša iskustva iz saradnje sa Grinavejom u filmu 'Prosperove knjige?
- Rad na 'Prosperovim knjigama' sa Piterom Grinavejom bio je zanimljiv u drugom pogledu, jer su u tom filmu svi bili nagi - osim mene. Sećam se da je Piter to odlučio jer je želeo da radi sa glumačkim telima kao sa slikarskim platnom. Od mene je očekivao da iskazujem osećanja, a rekao je da osećanja ne mogu da se iskazuju ako niste obučeni.
Koji je metod rada Pitera Grinaveja?
- Ne mogu najtačnije da govorim o tome, jer samo on tačno zna koje su njegove želje. Za mene on je slikar, on je to zaista i bio pre nego što je postao reditelj, njega zanimaju samo pojedinačne scene. On prizore tretira kao slikarska dela bez uobičajenih montažnih zahvata. Za njega su prizori u filmu žive slike_arhiva. Te slike_arhiva su vrlo sadržajne. Ne bih želela da upotrebim reč esteticizam, jer to nije samo to - to je više od toga. To je vrlo precizno iskazivanje emocija i vizuelna lepota. On tačno zna šta hoće, ali ne drži glumca u 'zatvoru' u smislu: 'Samo to smeš da radiš'. Dozvoljena su pomeranja unutar tog okvira. Zna šta hoće, ali je u stanju da sasluša glumca. Ako kažeš da bi trebalo da pružiš više emocije u nekoj sceni, on je to dozvoljavao. Zaista sam uživala u radu sa njim.
Radili ste sa velikim umetnicima na početku vaše karijere. Zašto ste se kasnije opredelili za mejnstrim scene?
- Ne, radila sam i dalje sa velikim umetnicima. Radila sam u više filmova Žan Klod Brisoa, on je veoma omiljen autor u Francuskoj. Možda on nije dovoljno poznat u Srbiji, ali je u Evropi prilično afirmisan. On je sjajan reditelj, poznat po svojim estetizovanim filmovima i dosta je nagrađivan na festivalima. Pre dve godine radila sam i sa Kameron Dijaz u filmu 'Nevidljivi cirkus' američkog reditelja Adama Bruksa. Čudi me kod vas nije prikazivan taj film. Šteta je što neki filmovi i autori ostaju potpuno nepoznati u nekim sredinama iz prostog razloga što nisu stigli do bioskopa u tim zemljama. Postoje važni filmovi koji su u nekim regionima apsolutno nepoznati.
Šta možete reći o vašoj američko-francuskoj karijeri?
- Iskreno govoreći, ako želite da imate karijeru u Americi onda bi trebalo i da živite tamo. Imate dva izbora: da odite i živite tamo ili da se povremeno pojavljujete u američkim filmovima. Neke francuske glumice su odlučile da odu i da žive tamo, kao, na primer, moja prijateljica Žili Delpi. Ako povremeno idete tamo, onda se sve svodi na angažman od slučaja do slučaja. U ovom trenutku nemam američki san, imam samo evropski san. Oduševljena sam time što mogu ponovo da idem da radim u Italiji ili u Španiji ili, na primer, u Srbiji sa Kusturicom, koji je fantastičan reditelj. Amerika - to više nije san za mene.
Glumci više nisu samo glumci, oni postaju i nešto više. Da li mislite da svet trivije pomaže ili odmaže imidžu glumcu?
- Ne obraćam pažnju na te stvari. Moj privatni život pripada samo meni iako znam da to šteti mojoj karijeri. Ponekad se dogodi da odem na turneju sa pozorištem na šest meseci. Tada ne pričam ljudima: 'Ja sam na pozornici, ja sam na pozornici.' Definitivno nisam tip glumice koja sve radi zbog svog imidža. Možda je to greška, jer me ljudi ponekad pitaju: 'Gde si ti, nigde te nema?'
Koje su značajnije uloge koje ste u novije vreme imali u pozorištu?
- Poslednja stvar koju sam radila u pozorištu je predstava 'Jug' prema komadu Žilijena Grina. Pre četrdeset godina tu ulogu je u pozorištu igrala Anuk Eme - i to je bio veliki skandal, jer je komad govorio o problemu homoseksualnosti u Severnoj Karolini u vreme Građanskog rata u SAD. Takođe sam igrala i klasiku, u Molijerovom 'Don Žuanu' igram Elviru koja nije lagan lik, jer imam dva ogromna monologa. Saša Radojević
