Izvor: Politika, 25.Jul.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za partije opravdano, za društvo pogubno
U komplikovanim međupartijskim odnosima svaka partija kod nas štiti svoje funkcionere
Naši ugledni stručnjaci koji su ovih dana objavili svoje priloge u ovoj rubrici rekli su najpre da treba da razlikujemo dve vrste ostavki.
Jednu čine ostavke koje podnose odgovorni funkcioneri, recimo ministri, pomoćnici ministara i drugi. Pa kad se u njihovim sektorima otkriju neke malverzacije i nepravilnosti onda se nameće potreba za njihovim ostavkama jer objektivno su za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to odgovorni.
Drugu vrstu ostavki čine ostavke iz protesta – kad član nekog državnog organa ili kontrolnog tela nije odgovoran za stanje u nekoj oblasti, ali smatra da je stanje nedopustivo loše, i zato se odlučuje na takav čin.
U Srbiji se ostavke veoma retko podnose; ako se i podnose onda je reč o ovoj drugoj vrsti ostavki – ostavki iz protesta. Njih podnose oni kojima od tog čina ne zavisi karijera (po pravilu je reč o stručnjacima koji se bave nekim drugim poslom, a ne politikom), a može čak i da im poveća ugled u društvu.
Što se prve grupacije tiče – ostavki funkcionera zbog lične odgovornosti – njih gotovo i da nema, jer ova mesta su pod punom kontrolom političkih partija, a tamo gde se partije pitaju za svoje predstavnike važe drukčija pravila. Ako je naime partiji u interesu da ne prizna da je neki njen funkcioner za nešto odgovoran onda ostavke neće ni biti. I obrnuto, ako je partiji stalo da aktivira nečiju (blanko) ostavku, nema te sile koja će sačuvati funkcionera (mada Ustavni sud nastoji da to promeni).
S tim što većini partijskih predstavnika, poslanika, predsednika opština i drugima i odgovara ta dominantna pozicija partije (partijskog rukovodstva) u odlučivanju o njihovim karijerama. Zašto? Zato što u komplikovanim međupartijskim odnosima svaka partija kod nas štiti svoje funkcionere i po pravilu ne traži od njih da podnesu ostavke. Jer, ostavka kao posledica (ne)odgovornosti smatra se u pomenutim međupartijskim nadgornjavanjima, a u iščekivanju izbora, za slabost dotične partije. I zato ih se svi klone.
Jedan od autora priloga u ovoj seriji označio je takvo ponašanje partija racionalnim, što tako i jeste pri sadašnjim odnosima na našoj političkoj sceni. Jer ako, recimo, dva funkcionera jedne stranke u kratkom roku podnesu ostavke, druge stranke neće poći njihovim putem, tako da je ova partija sa dve ostavke sebe diskvalifikovala u odnosu na druge. Jedan moralni čin se tako kod nas doživljava kao ,,slabost” i zato ih partije izbegavaju. Zato je to za stranku racionalno ponašanje, ali je po društvo pogubno, jer se toleriše neodgovornost.
Pri tom je uspostavljen, kažu ,,Politikini” autori, zanimljiv odnos između samih lidera partija i ostalih funkcionera: oni se međusobno štite tako što funkcioneri čuvaju lidera, a lider čuva funkcionere. Pa čak i kad izgube na izborima odgovornost se ne personalizuje nego se prebacuje na teren ,,grešaka koalicionih partnera”, ,,svetske krize” i sl. Pogotovo što i oni koji izgube izbore mogu u novu koalicionu vlast.
Kako izaći iz ovog zatvorenog kruga neodgovornosti? Stručnjaci kažu da se mora promeniti način funkcionisanja partija u kojima će biti mnogo više autonomnih funkcionera i poslanika, i u kojima će lideri biti manje važni od same organizacije. Jer, sada je lider uglavnom nesmenjiv i to je obrazac koji diktira ponašanje ostalih na hijerarhijskoj lestvici. Taj princip se mora odbaciti, mada je u ovom suočavanju s partijskom realnošću jasno da to nije nimalo lako postići. Kad partija doživljava smenu svog ministra kao veliki predizborni minus, koliko tek zazire od promene samog lidera.
Javnost i mediji mogu doprineti promeni ovih navika, nezavisne kontrolne institucije takođe. Javnost može neprestano da pritiska partijske funkcionere i da ih podseća da se posle neuspeha u politici u demokratskom društvu podnose ostavke. A pokazalo se i kod nas da javnost može da bude jača od političara. Isto tako, i nezavisne kontrolne institucije mogu da utiču na porast odgovornosti, tako da to što sad imamo – kritičku javnost i nezavisne institucije – treba maksimalno koristiti. Ostalo zavisi od zbivanja u samim u partijama i od toga koliko su one spremne na promene.
Branislav Radivojša
objavljeno: 26/07/2010
