Izvor: Politika, 01.Mar.2011, 00:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za državu, a ne za vlast
Bez političke usaglašenosti i minimuma zajedničke politike nema uspešnih koalicija
Koren samodestrukcije sadašnje vlasti treba tražiti u ideji i načinu na koji je ova vlada formirana. Vladajuća koalicija je takozvanim jedinstvom oko uskopartijskih interesa postala žrtva sopstvene strategije. Koalicija koja je uvažila interese stranih ambasadora,zapostavila srpsku privredu, a dala reč tajkunima, koja je prešla preko sopstvenih stranačkih razlika spajajući nespojivo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i ne zaslužuje bolju sudbinu. Međutim, problem je u tome što sudbinu vlade deli i cela Srbija. Zato pitanje koalicija uvek treba da bude stvar odgovornosti i principa, jer u suprotnom Srbiji može ponovo da se desi vlada slična sadašnjoj. A principi su stvar doslednosti i sposobnosti, stvar spremnosti doći na vlast, ali i sići sa vlasti. U protekle tri godine, od kada Srbijom caruje parola da Evropa nema alternativu, rezultati principa vladajuće koalicije već se mere decenijama potrebnim da se šteta ispravi. Posrnuće u spoljnoj politici i opšta degradacija na nacionalnom nivou cena je toliko spominjanog pragmatizma.
Zato realno pitanje koje se danas nameće glasi: ima li ičeg državotvornog u politici sadašnje vlasti? Odgovor je: nažalost – nema. Državotvorna politika u novijoj istoriji isključivo se vezuje za period dve vlade Vojislava Koštunice od 2004–2008. godine, kada je uspostavljen nacionalni konsenzus za donošenje novog ustava, kada je Srbija efikasno branila svoje granice pred Savetom bezbednosti UN, kada opozicija nije izlagana medijskom i političkom linču, kada sudstvo nije bilo iskasapljeno, kada su plate za sto evra bile veće nego danas, kada je sa vraćenim kreditima aranžman sa MMF-om u potpunosti završen, kada su realizovane najveće strane investicije. Međutim, onog momenta kada deo tadašnje koalicije više nije hteo da prati kurs DSS-a Vojislav Koštunica je vratio mandat narodu. Danas, na takav potez nema ko da se odluči, jer u sadašnjoj vlasti ne postoji državnik koji bi, uvidevši da politiku vlade napadaju isti oni ministri koji je i vode, vratio mandat narodu.
Dakle, rešenje za koalicionu vladu u Srbiji leži u njenom jasnom opredeljenju za državu, a ne za vlast kao takvu. Ali tamo gde nema programske politike, stranke se udružuju oko želje za vlašću, što nam sadašnja situacija najbolje potvrđuje. Da stvar bude mračnija, osim stranaka koje su u vlasti, ovaj princip očigledno nisu spremne da slede ni određene partije koje su u opoziciji. Zato u situaciji kada i deo opozicije kaže da Evropa nema alternativu, teško je govoriti o uspostavljanju drugačijeg koncepta formiranja vladajućih koalicija, od ovog sadašnjeg – uskointeresnog. Štaviše, na delu je nametanje utopijske ideje o dvopartijskom sistemu u kome ne bi bilo razlike ni sa jedne strane. Demokratska stranka Srbije, koja svojim programskim uverenjem vidi Srbiju na prvom mestu, nikada ne bi sledila put obmane, kojim bi nakon izbora bila spremna da ukalkuliše sebe u neku drugu, skrivenu politiku kojom treba da utoli žeđ za vlašću. Uskointeresna politika kojom se na prvi pogled lakše formira vlast, sa stanovišta posledica, uvek je štetna i opasna.
Olakom pristupanju koalicijama, zarad medijskog jedinstva, pribegavaju samo one strankekoje svoj stranački identitet zasnivaju na ideji vlasti,a ne nasopstvenoj stranačkoj politici. Bez političke usaglašenosti i utvrđenog minimuma zajedničke politike nema uspešnih koalicija, naravno ukoliko se ta uspešnost meri uspehom u očuvanju i ostvarenju državnih interesa. Tek kad većina stranačkih lidera u Srbiji shvati da vlast ne predstavlja prostor za ostvarenje egoističkih ambicija, već za sprovođenje programske državotvorne politike, pod uslovom da ona postoji, možemo govoriti i o stabilnim koalicijama.
*Portparol DSS-a
Petar Petković
objavljeno: 01.03.2011.
